gRAVITACIJA

Svet malih i velikih

2012-01-18T17:49:00.000Z

Iskreno?

Većina ljudipredstavlja naš mali pakao.

I iz vrlo ličnogugla juče shvatim da sutra neću moći dalje. Nako isto. Istim intezitetom. Maikako. Da počinjem da se gušim. Da dobijam grižu savesti, ali i da nešto oduvekznam, ali zaboravljam. Da se najbolje sama o sebi brinem.

Rekla bih nešto onesanici. Ne treba je lečiti, nema svrhe. Ja nisam osoba koja može uvek dazaspi. Niti sam od onih koji odmaraju svoj organizam popodnevnom dremkom.Nisam. Nemam tih petnaest minuta nesvesti. Nisam ih imala ni kad su mi rukepadale od umora. Jedno vreme, kad se mala žena rodila nisam uopšte spavala. Tripuna meseca. Onda sam postepeno padala u san po ceo sat. Pa dva, pa tri. Pa finalnihčetiri. Četiri sata mi je bilo dovoljno da bez muke isteram dan. I tako mesecimapo četiri. Na njih sam gledala kao na maratonsku trku koju sam uspela daistrčim i pobedim samu sebe. U toj trci stanje duha govorilo je jedno, aorganizam drugo.

Mnogo kasnijedigla sam ruke od borbe sa nesanicom. Tako sam počela ponovo da spavam, ali ida sanjam. Sanjala sam noćas celih 10 sati. Moj prijatelj S. rekao bi sad neštoo snovima.

Mala žena kaže: „Bela boja ništa mi ne znači, jer je papir beo.“, dok boji vodenim bojicama.

„ Nemaš pojma.“,kažem joj.

Tako pričamo. Gledame. Onda ona optrči krug po sobi i pootvara sva vrata. Zna da ću da poludim.Osećam potrebu da zauzmem neki stav, ali ne baš uvek, možda kad baš treba ilimora. Ne to, ne tako, valjda kad osetim? Budem okej s tim. Vaspitanje poprincipu pogodaka i promašaja. I intuicije. Knjige, pedagogija lako padaju uvodu kad imaš posao s živim bićem.

„ Šta misliš otome što si rekla da je ovo prelepo?“, gleda u svoj vodenoobojeni crtež.

„ Pa mislim da jeokej.“, nezgrapno odgovaram i pritom sebe zamišljam kao veliku brkatu ženu sa 116sukanja koja samo puši i smrdi.

Svet malih jeveliki. Oni ulaze u dnevne sobe dok odrasli pričaju o koječemu i slušaju teglasove, gledaju te grimase i gestikulaciju tela.

Veliki poslekažu: „Kako fino dete“, a dete posle kaže: „Mama, oni me nisu videli!“

Svet velikih jemali svet.

Po dolasku maležene iz barande, pronašla sam fotografiju koja je ležala u kesi između Smokija,Jafe, grisina i čokolade. Donela je uramljenu fotku na kojoj su ona i njentata. Prvo je pokušala da je stavi gore na teve, a kad nije uspela u tome, ondameđu crvene šolje. I tako.

Miličin kolaž

2011-12-26T20:30:00.000Z

- oćeš da izađeš na piće?
- neću.
- a što nećeš?
- ti bi volela da izađem?
- da. da bi ja ostala sama sa babom, to mi odgovara.
- a što!?
- da me ne vidiš kako sečem makazama.
- a šta sečeš?
- kolaž.
- pa dobro.
- od tvojih pantalona.

Očevi. Pavle. Muškarci. Majke. Taxi.

2011-12-17T18:13:00.003Z

Postoje legende o očevima.
O tvom ih ima. O tome kako je bio dobar čovek. A jeste.
Ima ih i o mom. S tim da je moj još uvek živ. Doduše klimavo živ, ali živ.
Sećam se tog našeg sustreta pre 10-ak godina, tvoja soba i zvezdice na plafonu. Uveliko je bio načet. Sećam se da nije hteo lekove. Sedela si preko puta mene i očajički pokušavala da shvatiš zašto. Posle nedelju dana je umro.
Bile smo male. Mlade. Po 25 godina.

Nego, nisam htela o tome. Htela sam nešto drugo. Mislim na tog malog u tvom stomaku. Kad će? Možda večeras, ako već sad nisi sjurila taxijem u bolnicu. Postala si lik iz filma. Sama, sama u stanu, sa tortom od pelena u rukama, stomakom od kojeg ne vidiš stopala, niti možeš da isečeš nokte na njima, kao i misao o brijanju pred porođaj. O tome sam ja mislila.

E, moj tata se nije trudio nečemu da me nauči. Uvek me je puštao sama da izaberem. Nikad se nije poneo prema meni strogo i "datikažetata" pedagoški, da me posadi ispred sebe i da krene da razlaže i oblaže. Ne. Nikad. A ceo život kukam zbog toga što nije, ali hvala bogu te nije, jer da jeste bila bih ljuta na njega čini mi se eto i sad sa 36 godina u dupetu. 36.

Jedinac je napunio 36 pre neki dan.
Danas nemam ružičaste naočare. I nikud ne bežim. Tu sam gde jesam, u pravo vreme, na pravom mestu. Hvala bogu na tome. Znaš da sam ono onda kad sam nosila stomak i u njemu Milicu u stvari pobegla? Od svega. Od palanke. Malo p. Ok. Igramo se malo.
Mislila sam da moram da odem, silom ili milom, ispalo je milom, ali pre će biti silom. Smislila sam tad da ću svojim begom, odlaskom sve rupe zatvoriti, kao i svoju Pandorinu kutiju, te da ću sve probleme u glavi rešiti. Zatvoriti, rešiti?
Infinitivci. Infinitiv. Ti ga upotrebljavaš često.
Jedinac i ja stalno imamo te takozvane lingvističke razgovore.
Miličino ili Milicino?
Slavičino ili Slavicino?
Jedinčevo ili Jedincevo?
Koncentrisati se ili skoncentrisati se?
Razočaranje ili razočarenje?
Elem, grad palanka nije bio problem, problem je bio u meni natruloj gnjiloj krušci.
Znaš. Mogu sad nad tim da se raskezim od uva do uva. Više nisam ta koja beži. Kroz ružičaste naočare sam gledala svoj beg, zamišljala kako vozim neki reno 4 od barande do palanke. Crveni. Reno. Četiri. Moj otac ga je jedno vreme vozio, ali uvek se gasio kad padne veća kiša. Kablovi.
I vozim tako Renoa. Menjač onaj blesav. Ja isto. Slušam Tracy i vozim. Zamišljam da svaki vikend odlazim kod svojih sa detetom u palanku...autoputem Beograd Niš jezde dve ženske, jedna velika, druga beba.
Kako trulo. I kako sam se zajebala u zamisli.

Ako si pozvala taxi da te vozi do bolnice drž se. Pomoli se bogu za snagu da najzad upoznaš svoju bebu. Evo i ja ću. S tobom i kosmosom online i wireless.

Digresija!! Nemam ružičaste naočare. Lepo je lepo mi je sad. Posle 100 godina. A niko se nije borio za ljubav. Niti je tražio. Desilo se. I svesna sam da može da pođe naopako.
Nego, nisam htela o tome naširoko. Mogu sad da ti pričam i o braku dok je lepo, kad nastaje čudno, pa ružno. Viđala si to. Ali, doživela si nešto krajnje konfuzno, bunovno i pitam se kako izlaziš na kraj sa tim? Čini mi se dobro. Valjda zbog Pavla. Tog malog koji će ako zakasniš biti rođen u taxiju.

E? Ti znaš da ja uvek pričam o ljubavi iz ljubavi, ali ne volim da je napišem. Tu reč. Nekako skrnavno je. I nekako osećam to ne sme ni u priči ni u pisanju da se koristi. Ali, pričam ti o tome. Jer danas je neki poseban dan. Mislim da je mali na putu, ako ne već u taxiju.
To sam htela da ti kažem.
Da te veliki Pavle gleda odozgo i osmehuje se. Garant.

The virgin Mary had a baby boy

za R.

2011-12-12T15:23:00.001Z

Vremenom ćeš se navići na rastajanje. Naučićeš da se sećaš.
A sećanje je isto kao i susret.
I pomalo ćeš se navići da voliš mnoga bića u uspomeni.
Kao što deo sebe daješ prijateljima, tako će i oni tebi davati najbolje od sebe.
Na kraju ćeš videti da si ti pomalo svi koje si nekad volela.

Milorad Pavić

city bird

Gotovo da gotovije ne može biti

2011-11-20T13:17:00.001Z

Danas si sejavila.

Ono što duboko usebi znam i osećam negde kroz daljinu šuma, asfalta, ravnice, šumadijskih brdai kamiona na autoputu što nas razdvajaju, je da si aktivirala moje nedostajanjeza tebe.

Nedostajem ti.

Rekla si.

Da se nadaš da ćuse jednom ipak vratiti.

Rekla si i to.

Znaš, kad toizgovoriš, naježim se i vrate se slike.

Ti i ja podno stepenicasedimo i bistrimo svet od postojanja kosmosa do tvrdoće kuvanog jajeta.

Vrate mi se slikenašeg odmorišta.

Mačke koja nam semota oko nogu.

Sunca koje prži izbog kojeg plačem kao dete.

Tišine ravnice kojanas obavija.

Svojih stopala koja više ne vidim.

Tebe na rolerima i kako me tvojeprisustvo spasava.

Vrate mi sei kadrovi amnezije.

Toga se prirodnone sećam, ali se dobro sećam nesećanja.

Ali samo natrenutak.

S tim je takogotovo da gotovije ne može biti.

Miris tvog bratadavno je iščezao sa mojih obraza kao nesreća koja te zadesi sa prikrivenombolešću.

Tabolest jeste virus koji te zadesi da budeš skroz amputiran od samog sebe.

Bolest koja tenatera da postaneš najgora verzija sebe.

Sa nekim.

Ko takođe postanenajgora verzija sebe.

Sa tobom.

Pričala sam otome pre neki dan sa Jedincem.

O nastajanjunajbolje verzije samog sebe.

Jedinac topostaje hteo to ili ne. Zna li on to ili ne.

Danas, jedno se drugompribiližimo, potom zadrhtimo. Toplina.
Mislim da se višeneće čuti neprijatna buka iz mojih usta.

Reči koje stojeneizgovorene opisuju bića koja bi da ostanu da žive tu, ali da ne umru u drugome.

Postoji mali strah. Smemo liovako da se volimo.

moja je ljubav - Majke

Južno od granice, zapadno od sunca

2011-11-13T11:50:00.004Z

"Ono što me je snažno privlačilo nije neka spoljna lepota koja se može meriti opštim kriterijumima ili količinom, već ono nepromenljivo, što se nalazi duboko unutra. Kao što neki ljudi potajno vole oluje, zemljotrese ili nestanak struje, tako ja volim to nešto neopipljivo što mi upućuju pripadnice suprotnog pola. Nazovimo to magnetizmom. To je sila koja te hteo ne hteo, ščepa i usisa. Ta sila bi se najpre mogla uporediti sa mirisom parfema. Možda čak ni onaj koji se bavi spravljanjem parfema ne bi mogao da objasni kako se stvara miris koji poseduje takav magnetizam. Ni nauka ne može to da objasni. Jedan miris privlači možda pedeset od sto ljudi, a neki drugi miris verovatno privlači onih preostalih pedeset. Ipak, na svetu postoje i mirisi koji silovito privlače samo jednog ili dva čoveka. To su posebni mirisi, a ja sam imao moć da ih iz daljine jasno namirišem. Znao sam da su mi sudjeni. Tim devojkama sam hteo ovo da kažem: Slušaj, ja znam! Možda niko drugi nije shvatio, ali ja - jesam!"

Haruki Murakami

Because you`re mine

A

2011-11-10T16:06:00.000Z

Hoćeš li mi ikada reći ono što već znam, što do sada nisi?

http://www.youtube.com/watch?v=rU-NfxLWKfs&feature=share

Grizi metak

2011-10-29T15:57:00.002+01:00

Kad je neko ljut on bi da puca. Makar u vazduh. Ali, ono što nisi upucao ne može ni pasti. Kad je neko ljut na sebe on bi na sebe da puca, ali retko se na sebe puca. Ono što ne upucaš tad, iz vrlo ličnog ugla posmatraš kao neprijatno društvo.

Ipak, ne sećam se najbolje kad to čovek postane ljut na sebe.

Nisam do danas shvatila, iako moje dete ima četiri godine koliki je junak. Pucala bih na sebe radi toga.

Zbog toga ja nisam pravednik što to priznajem jer i dalje grešim, a znam vrlo podlo da se pokajem. Opraštam sebi jer znam za jadac gordosti.

http://www.youtube.com/watch?v=SckPMHdx5Y8

Gumuš

2011-10-22T16:26:00.003+01:00

I tako, treba putovati. Videti, omirisati vozove, preleteti milje, baciti svoj ranac niz planinu i kotrljati se zajedno sa njim. Treba putovati. Sve ne bi li našao sebe, pod morem, u vazduhu, u zemlji ili na vrhu planine. Ne bi li video nekim drugim očima svoju kuću, luster, ćebe i ljude.

Šta se dešava kad svoje putovanje završiš tamo gde si ga počeo? Nekako zatvoriš krug i u krugu si ti. Taj krug nije tvoje igralište, iako ga gledaš sa unutrašnje strane. I nije ti tesno.

A ti vidi vako. Zažmuri, zamisli svoj put i kako si došao do kruga u kojem jesi sad.

Shvatiš da ono što se najvažnije desilo, desilo se na samom startu, samo to nisi prepoznao. U tome je kvaka sa krajevima. Da bi shvatio neki od krajeva, moraš da shvatiš početak. U njemu čuči odgovor. I negde je duboko u tvojoj peti.

Moram da ti kažem ovo. Ja se u stvari zalažem za laž, jer ako ovo zoveš istinom, radije ću lagati. Ako ova salva gluposti, pravdanja, zavlačenja, titranja i igranja jeste istina ja bih najradije tu istinu da povratim. Ili da iskenjam. I kažem: „Gumuš“.

(Gumuš je interna šala nas par ljudi. Kad se dobro iskenjaš, dobro je svečano i domaćinski reći: „Gumuš“.)

...

Važno je

2011-10-16T14:44:00.001+01:00

Nije važno koje su boje vaše čarape i gaće. Nije važno u kom gradu živite. Nije važno da li je vaš pogled kroz prozor pogled na igralište, šumu ili močvaru. Nije važno sija li svetlost ili je mrak. Nije važno pada li kiša ili sneg. Nisu važne pločice u kupatilu, niti wc šolja, nije važan trosed ili taburet na kojem sedite. Nije važno čučite li na podu ili ležite u kožnoj fotelji. Nije važno.

Važno je ko ti izgovara dobro jutro. Važan je pogled iza tih reči. Važno je međuvreme odvojenosti i fizičke prisutnosti sa tom osobom. Važan je taj osećaj bliskosti i prihvatanja. Važno je ko je vaš dom.

Bottom line

2011-10-02T13:22:00.004+01:00

- Srećan ti oktobar. Ljubim te. I ti mene naravno. I da si živ i zdrav. I dobro jutro. I tako.

- Hvala ti. Ljubim i ja tebe naravno. A mogao bih i uživo.

- Mogao bi.

- Pa hajde, kad ćemo?

- Nadam se uskoro.
A da te pitam, nevezano za naše ljubljenje u najavi, zanima me. Jel ti se desilo da odlepiš za ribom i to s njom je nikad bolje na keca i komunikacija i sex, ali izgoriš posle par dana?

- Naravno, cela mladost mi je prošla tako.

- Šta se desi u glavi? Šta rade ribe? Šta radiš ti?

- Ja sam prestao tako da se ponašam, jer sam se osećao ko budala, skapirao bih da sam preterivao s osećanjima, jer mi se u stvari žestoko karala ta riba. Bottom line.

- Pa da. Tnx.

- Nema na čemu, i drugi put.

vOJVOTKINJA

2011-09-17T16:23:00.007+01:00

Ima žena koje čuvaju svoje muškarce i ima onih koje ih ne čuvaju.

Elem, ja sam od onih žena koje vole i da bacaju, da ne čuvaju. Toga se moja majka uvek grozila, jer ona čuva sve. Sve što je mogla iz zadnja četiri veka da sačuva, ona je sačuvala. Kad pogledam sobu u koju je smestila svog muškarca, tj mog oca i stvari koje tamo čuva, vidim arhiviranje njenog života po epohama. Sa svim tim stvarima, odavno potrošenim, spremnim za kantu ili u najboljem slučaju za Crveni krst, u toj magli andramolja, šešira, cipela, ćupova, posteljina, ćilima i torbi moj otaj mrda.

Gmiže. Spava. Piše pesme. Puši. Ćuti. I sanja.

Ako postoji osoba na koju mogu da se naljutim najviše na svetu to je on.

Ako me je iko voleo u životu, to je bio on.

Ako je iko voleo svoju porodicu, to je on.

Ako je iko bio jebena stranka od žena u porodici, to je on.

A kad bude umro znam da će mi pored nemerljive tuge isto toliko biti žao što ga nisam još više volela.

Ja eto muškarce ne čuvam i puštam ih da klize niz ili uz svoju putanju. Želim im dobro. Opasno stanje je kad se rastajem od njih ravnodušna i hladna kao led. Srećna okolnost je što ih volim. Nesrećna je što ih ne čuvam. I tako, u krug.

Ovog pretposlednjeg sam pustila niz vodu dajući šansu i sebi i njemu da nam bude bolje. Zapravo, prestala sam da ga volim.

Od poslednjeg sam morala da pobegnem ne bi li sačuvala zdrav razum iako sam ga volela. Niko nije bio takav zid kao on. I ni od koga o sebi i svojim tamnim stranama nisam naučila više od njega.

Simpatiju o kojoj sam toliko mislila prošlog leta, danas dok gledam njegov izraz lica, nekako mi dođe žao. Shvatim da je moja zaljubljenost progalopirala i rekla mi da sam ipak živa nakon brak debakla.

Ponavljam sebi da ne mogu ceo život tragati za ljubavnikom iz romana, ali ja to radim. I oprostite mi na tome, i ja ću sebi oprostiti što živim u romanu Džejn Ostin.

Ima još nešto, ono suštinsko u meni: strah od ponovnog započinjanja

Shvatam jedno: izgubiću svoju slobodu, jer gajim uverenje da niko nije toliko širok da mi posle izvesnog vremena ne merka moju slobodu.

Ah da, kad je već reč o slobodi, Konjanik se posle četiri godine pojavio i svečano izjavio kako ga zabole dupe za ženski rod. Sedela sam preko puta njega i posmatrala ta čvrsta ramena, te ruke, to lepo lice i duge prste kako se razmahuju po vazduhu moje sobe, dok se njegova vilica otvarala kao neki mehanizam iz Rata zvezda, pritom urlajući na žene, na žene, na sve te žene, na ceo taj svet ludila muško-ženskih odnosa u kojem se svi igraju. Urlao je na romantiku, mistiku i svemu sličnom. U jednom trenutku je primetio da sve to govori meni, jednoj ženi i jasno mi dao do znanja da ja jelte ne pripadam tom „establišmentu“ o kojem tako razborito priča.

Ne znam da li sam trebala da mu se zahvalim, poklonim svoju nenevinost ili nešto drugo. Sve to bi bilo neprimereno, obzirom da je Konjanik odlučio da se zauvek propederiše ostavljajući žene ad akta i šireći svoje ručice ka muškarcima.

- Što ti to meni pričaš? I ja sam neka žena valjda., upitala sam ga.

- Valjda., odgovorio je.

Ni Konjanika eto nisam sačuvala.

Danas sam dobila poziv da na svadbi mog starog druga budem vojvotkinja. Moje je kaže da otkupim pevca kad budemo kod mladinih. O ostalom će se raspitati, ne zna ni on.

- Što ja?, pitala sam budućeg mladoženju.

- Jer hoću da to budeš ti., rekao je .

- Ali ja nisam muško. To se zove "vojvoda"! Kontaš?

- Pa?

- Imaš toliko drugara!

- Imam.

- Biću vojvotkinja., izgovorila sam posle malo ćutanja.

- Kaže se vojvodica.

- Kako god.

... Marianne Faithfull ... Young Girl Blues ...

sLOBODA

2011-09-04T16:54:00.002+01:00

Nije li sloboda ipak u glavi? I da li zahteva ludilo?

Neku vrstu opijenosti, zanesenosti i imbecilnosti za realnost?

Pomislila sam na onu ravnu liniju u glavi koja zahteva to granično ludilo, stanja svesti koje zna da je na klackalici.

Gorčina, stid i bol jednog čoveka je nemerljiva kada se probudi neslobodan.

U tom trenutku čovek shvata svoju kob.

Da najlepše snove o slobodi ima dok je u mraku, ali da biće izašlo iz tamnice shvata i to da sada ne mora da čini sve što naumi, već da ne čini ono što ne želi.

Imena retko pominjem, ali kad mi Milica bude postavila krucijalno pitanje, osećam da ću imati odgovor. Biću slobodna da joj kažem nešto o slobodi.

Ima još nešto. O paralelnim stvarnostima. I igračima. O njihovim se slobodama radi. I o našim naravno.

Zamislite kartašti sto. Igrače i vas. Plus, vi koji niste igrač niste ni na svom terenu. Ipak, karte dobijate pravo međ dlanove. Konstalacija zvezda vam svečano prokazuje vašu sudbinu:

„Igraj! Nemo` da si pička i tako to!“

Šta ćeš, sedneš, zemiš karte i kreneš da igraš. Kreneš sa verovanjem da dobijaš, ali polako se miriš sa svakim porazom. Jedan surovi deo Univerzuma te krati radi nečeg. Na kraju dobitak ili gubitak - više nije bitno.

Naučiš da paralelne stvarnosti postoje, kao i zidovi, široki, uski, nerušivi.

... Marrianne Faithfull ... Hang on To A Dream ...

Lejla

2011-08-24T17:07:00.001+01:00

„U sarajevskom okružnom zatvoru 1942.godine među uhapšenim komunistkinjama, ilegalkama, rodila je jedna od njih zdravo žensko dete. Kad je devojčici trebalo dati ime, „krstili“ su je Lejla, jer je jedna od njih tvrdila da to na arapskom jeziku znači: svetlost, a to je bilo ono što im je toliko nedostajalo u njihovoj mračnoj ćeliji. To ime i to dete predstavljali su dugo vremena malo stvarne svetlosti u zatvoru. Tek mnogo docnije, kad je rat svršen i one izašle na slobodu, saznale su da su bile u zabludi, jer reč „lejla“ ne znači na arapskom svetlost, nego, naprotiv, mrak ili mračna noć.“

I. Andrić

:)

2011-07-31T17:57:00.001+01:00

Hvala na unutrašnjem miru.
Hvala na dobrim ljudima.
Hvala na Milici.
Idemo dalje. :)

:/

2011-07-24T16:40:00.004+01:00

Bože koliko se bojim.

A ako nisam shvatio ljubav, čemu bi mi služilo da sam razumeo sve ostalo? Mišel Uelbek

2011-07-17T10:31:00.003+01:00

Bezuslovna ljubav ne postoji.
Osim ako ne odeš u kurac.
Da bi bezuslovno voleo, moraš da spoznaš dva ekstrema postojanja, koji iako ekstremi - jesu egal među sobom.
Jedan je potpuna prisutnost.
Drugi neprisutnost.
U oba slučaja, čovek odlazi u kurac.
Odlaženje u kurac podrazumeva da ste sposobni da prevaziđete svoje mogućnosti postojanja.
I putovanja.
Ne nešto prosto ili bezobrazno.
Pročitati Platformu Mišela Uelbeka. Eto. Tako malo.

... Web Of Deception ... Thievery Corporation ...

kAKO tVOJE fIOKE u gLAVI?

2011-06-12T15:08:00.001+01:00

- Kako tvoje fioke u glavi?
- Odlično. A tvoje?
- Još su u haosu.
- Moraš mnogo da čistiš. To je prvi deo i najteži. Prepakivanje je već šminka.

Kada ste izgubljeni, vreme je relativna kategorija, pokušavate da ga zauzdate, kontrolišete i planirate svoj dan, sat, minut, trenutak. Vreme postaje vaša teskoba, ono vas opominje da giljate u malim cipelama, da vam se pantalone uvlače u dupe i da ste npr džabe sekli nokte. To je kao da raspoređujete svoju kob i odlažete je za neki drugi trenutak. A trenutak jeste sve, jer se iz njega rađa strast.

Vreme kojim sam ja obavijena polako je dobilo svoj statut. Kao preduzeće. Tako da sam i ja postala preduzeće.

Elem, nas dvoje puno razgovaramo, ne umemo da ćutimo, sem kada poželimo da se uvalimo jedno drugom u zagrljaj. Tu strast otkrivamo postepeno i iznova. Moja krv ne krčka kao pre, nema ljutih začina u njoj, nema zaprške, belog, crnog luka, nema toga. Jednostavno je. I lepo. Prepoznajem svoju novu staru krv. Kao da je odjednom pročešljala svoje kapi kroz mega vodenu turbinu i vratila se čista. Kao takva mi pumpa srce da se oči zacakljuju, ramena više ne tonu ka grudima, a ruke nalaze svoj mir.

Postoje pisci koje iznova čitam. Kao kada viđate omiljene prijatelje, tako se i sa njima viđam. Dirasova je ta. Dovoljna je njena jedna reč da me pokrene. Da ona nije napisala „Ljubavnika“ ne znam šta bi bila moja inicijalna kapisla u životu. Ne znam. Stvarno. Knjigu je teško napisati, treba je voditi, treba je pustiti, besomučno kratiti, i namerno ostavljati poneki višak. Za nju je potrebno vreme, ludost, izgubljenost i nađenost u isto vreme, sloboda u prstima i da vam telo vrišti od rečenica koje stoje izukrštane kao londonski andergraund. Dirasova je bila alkoholičar. Povremeni. Da se nije bavila pisanjem bila bi potpuni alkoholičar. Ona je uspela svoju kob da pretvori u nešto. Osećam da je bezglavo pisala. Nepodnošljivom lakoćom. To se oseća u njenim rečenicama. One naprosto stoje kao prijateljice.

Tugujem za nekim ljudima. To je moja kob. Fale mi. Moj kukavičluk se s godinama pomalja kao planina i ja ne dam da se zavežem za ikoga. Jer će taj neko otići. Sa osmehom. Sa obećanjem da će doći, a ja verujem u reči i verujem u njihovu moć. Ali to je nepodnošljivo jer ljudi trućaju i izazivaju mi teskobu. Srce mi odjednom kuca brzo, da bi se steglo kao zaleđeno pile u zamrzivaču.
Moć reči i na primer Monti Pajton? Najsmešniji vic koji je pobio naciste?

Kasnije, kad neko ode ja tako malo umrem. To je jedan od najtežih poslova u životu. Tu nema objektivnog mišljenja. Jer ljudi jednostavno nedostaju.
Odlazila sam i ja. Kad više ne volim, mogu da prepoznam patnju u čoveku kojeg ostavljam. Znam da nedostajem, ali znam da ne mogu da budem tu. I to bude neizdrživo. Ne biti tu gde te neko želi. Zato zamisliš sebe kako otvaraš ta zajednička vrata i vidiš da povratak traje nekoliko sekundi, da si sebe već izbrisao. To je još jedno umiranje, a od umiranja se čovek svakako umori. Valjda jer stanje ljubavi bez patnje ne postoji. Ali to nije tužno. To je tako.

Jedna istina postoji, a mi ne znamo koja je. Istina je da je sve jedno, i da je jedno sve. Ovaj tekst ne može da bude protivteža toj istini. Ovaj tekst je još jedna nevinost, ništa više.

Hvala bogu na ovom malom paklu

2011-06-05T12:55:00.001+01:00

Od večito zahvalnih sam. I od onih koji se preispituju u vezi svake nezahvalnosti. I svoje i tuđe. Eto, duboko se zahvaljujem na periodu koji je iza mene. Kažem svako malo: „Hvala bogu na ovom malom paklu.“ I tako.
Jer taj mali pakao me je naučio kako da očekujem.

Recimo da tog muškarca o kojem često mislim ne zamišljam nikad pored sebe. Da u svojim mislima o njemu nikad ne spojim svoje usne sa njegovim. Tek jedino što smem jeste da stojim pored njega i pustim ga da mi slučajno dodiruje lice vrhovima prstiju, pa onda namerno...
Ne znam šta bih o njemu napisala.
Da je daleko? Da. Daleko je. Ima nešto u tome. Ta daljina između nas daje mi alibi da bez ikakvog rizika zamislim vezu koja nas spaja. Da ga iznova prepoznajem kroz duhovne ukuse, a možda i gastronomske.
Rekla bih da sam prestravljena pri svakoj pomisli da se desi vir između nas, ali da tišina kojom smo obuhvaćeni već jeste taj vir.
Da pauze između tišina jesu iznova pronađeni i iščezli osmesi.
Da osećam da ova samoća postaje brutalna i vulgarna stvar.
Da moj neputujući život poprima banalan naslov.
I da sam zahvalna na svemu. I na postojanju tog muškarca.

Svaki tekst ima neki odlomak kojeg onaj ko piše treba da se reši. Ali ga ostavlja svesno, uporedo permutujući u glavi rečenice koje bi bile adekvatna zamena, ili ih izostavljajući. Recimo ovaj prethodni je taj.

oBIČNE sTVARI

2011-05-15T15:52:00.005+01:00

Naša čula otkrivaju samo deo stvarnosti. Što smo više van unutrašnjeg ja, to smo više prisutni. Živeći unutar svog ego bića i provodeći veliki deo vremena u njemu, nećemo otkriti ništa, do što ćemo graditi nove odaje u koje ćemo skladištiti percepcije našeg unutrašnjeg ja.

Danas je jedan od onih dana sabiranja i velikog oduzimanja. I izlaska iz sebe. Moram da oduzmem par nekih svojih ja da bi neko našao put. Shvatam da moram mnogo da oduzimam i neke odaje da srušim.

Govoreći o sabiranju i oduzimanju, ne svodim to na matematiku, ali u tome nalazim svojevrsnu tautologiju. Tautologija je vrlo relativna iako je ispeglana matematičkom beskonačnom ravni. Potreba da se relativizuju stvari zaista pomaže. Svaki rigidan pristup i shvatanje dovodi do nesporazuma. Pa čak i fašista u meni to shvata.

Probala sam da saberem sebe i neke ljude. Ako recimo sabiramo x/2 i y/2, šta je rešenje ako je konačni ishod broj 3?

... Led Zeppelin ... When The Levee Breaks ...

I'm looking for a reason to stay true

2011-04-20T17:09:00.002+01:00

Keywords. Zamor materijala, rabat, kalo, rastur. Sistem. Urušavanje. Savladavanje. Prepreka. Moje srce kuca izvan sebe. Patetika. Nestrpljenje. Amortizacija. Trošak. Razmišljanje. Sanjanje. Čekanje. Fuj. Borba. Toplina.

Sanjam ga. U kolima smo i vozimo se nekud. S nama moja drugarica. On sedi između nas dve. I spava. Onda se probudi i pogleda u mene. Ne shvata otkud ja tu. Kaže: fuj. Kakva ljubav.

Buđenje donosi jutro. Osvrt na prethodnu noć. Na magnovenje, razabiranje po mislima šta je java, a šta ne. Fuj u ustima. Otkud toliki fuj? Takvo gađenje. I'm looking for a reason to stay true. Oblačim farmerke. Čučnem. Ustanem. Dišem duboko. Pitam se dokle? Navlačim patike na stopala. Ona spava. Ali škljoc na vratima je budi. Gleda.

-Jesi suva?, pitam je službeno.

-Aha., odgovara ponosno.

Zatrči mi se u ruke. Otvaram iste, ali odvajam njeno od svog tela. Gleda me.

-A što me ne voliš?, pita.

-Uvek te volim.

-Sad me ne voliš.

-Volim te. Moram da idem. Žurim.

-Da bi mi kupila Garfilda moraš da imaš platu.

-Da.

-Zato mama mora na posao., okreće se oko svoje ose.

-Da.

-Opet me voliš?

-Uvek te volim.

-Tužna si mama.

-Nisam.

-Kad ja budem plakala, ti ćeš da mi obrišeš suze?

-Zašto bi plakala?, pitam je.

-Zato što ne smem da plačem.

-Mhm. Šta pričaš?

-Hoćeš da mi kupiš Garfilda danas?

-Da...dođi.

Grlimo se. Izlazim. Ciganka na ulazu pošte već prosi. Jutro. Umorna sam već. Fuj mi stoji u ustima i polako se proteže gluvom obalom tela. Pokušavam da ga odbacim, ali rep ostaje za mnom. Gibam ulicom dok mi sunce obasjava mali raj mojeg osmeha. I'm looking for a reason to stay true.

… Lizz Wright … My Heart …

mAJSTOR zA mAJKU

2011-03-10T11:57:00.003Z

-mama, baš je fin ovaj čovek.
-koji čovek?
-ovaj Petar Pan.

-ja sam kao ribica Nemo, najmanja u vrtiću i zato mama brine.

-uf, baš mi smetaju ove dlake u kosi!

-šta radiš Milice?
-evo gledam film.
-kakav film, o čemu se radi?
-o tome kako jedan čovek obučava (obuva) patike.

-šta je bilo za ručak u vrtiću?
-bronanija sa sirćetom (boranija sa kiselim mlekom).

-mama, šta je ovo?
-Bambi.
-a jel to crtać?
-jeste.
-što ga nisam gledala?
-jer mama umire u tom crtaću, kao Simba u „Kralju lavova“.
-aha. Kad ode na nebo?
-da.
-ali kad majka umre, onda dođe majstor.
-šta radi majstor?
-majstor dođe da popravi majci glavu. Taj majstor za majke sve popravlja, i tate i lustere. Na primer Mita nema majku, ali ima baka Micu. Mita može telefonom da pozove majstora da mu preživi majka. Samo majstor mora ra uzme mRedevine.
-što merdevine?
-pa da dohvati Maju na oblaku.

rODEO

2011-03-06T17:15:00.005Z

Postala je nevidljiva. U moru ljudi počela da gubi svoje konture. Nevidljivost kao sposobnost sklanjanja, popuštanja, posmatranja, svedenosti energije, prihvatanja i povlačenja pred materijalnim svetom. Nevidljivost i kao sinonim za asketizam, baratanje sa dve, tri stvari i učenja zadovoljštini sa tim.

Dobila je šta je dobila. Njeno buduće dete se rodilo i njena buduća kuća je ostala prazna za njeno pravo prisustvo. Smakla je purpurne naočare, ali romantično zaplovila u svet gubitaka. Još uvek sanja kuću u Andaluziji dok njeno jedino sklonište jeste kuća kroz koju nevidljivo hoda i živi bežeći pred gužvanjem njenog već izgužvanog bola. Ipak, njene stvari nisu nevidljive. Ni njene čizme. Patike, knjige, torbe, crteži. S tim se neko nevoljno sudara svaki dan. Zato je nevidljivost njena zaobilaznica, mali tranzit dok sve ne prođe, njen alat za preživljavanje i veslanje kroz transformaciju. Ona je preživeli artiljerac i izbeglica, a ono što izbeglica najbolje pruža jeste baš to. Nevidljivost.

Danas je Branku napisala mejl i poslala ga u Valjertu.

„Zdravo Pedro,

nadam se da si ok i da ću najzad prestati da te ovako zovem. Moja ćerka je napunila prekjuče tri godine i pet meseci. Njen otac liči na neuspelog satiričnog pesnika. Mada, nikad nije napisao ni jedan stih. On tako živi. Sećaš se da smo ga prozvali Banderas? Nego, volela bih dve stvari. Prva je da te vidim, druga da sam malo pažljivije pročitala ovo tvoje pismo. Danas sam ga pronašla u masi papira. Prva je ostvariva, druga ne. Evo čitaj, ne mrzi me da ga prekucam, jer je dobar pokazatelj onoga što smo bili i šta smo postali:

Eto tako,

čim sam pročitao mejl u kojem me kako vidim obaveštavaš da si trudna i da ne znaš šta da radiš, prošla me je temperatura, te evo da ti kažem šta ćeš i kako ćeš. Nego, znaš šta? Sve sam ti već ispričao u sobi, samo što nisi bila tu.

Žao mi je što sve primaš jaaako teško, kao i sve u životu. Voleo bih da ti olakšam, ali kontam da je to teško odavde iz Valjerte, jer i ja sam sam ovde sve kao u govnima, iz goreg upadam u gore. Znaš, mi smo u toj grešnoj Srbiji navikli da sve gledamo jezivo dramatično, a u stvari to je sve samo život, treba se tu malo opustiti, jer ne zavisi od nas baš mnogo.

Eto i te budale što se raduju, od njih stalno hoćemo da naučimo kako se to radi, ali ne ide. Zato se i muvamo oko njih, sviđa nam se to, to kao prosto je sve. I mnogo je seksi. Elem.

1. da odeš kod lekara, crta nije sigurna.

2. da pitaš onu iz Lazarevca, šta kažu tranziti.

3. el ti želiš dete, nezavisno od Banderasa, mislim da imaš lovu i da možeš sama.

4. život sa seksi Banderasom, da ili ne.

5. ako abortiraš (što mislim da nije kraj sveta) kako ti se čini sve ostalo.

6. ako rodiš bebu, kako ti se to čini. Mislim onaj osećaj.

7. pošalji mi $3000 do četvrtka.

I šta je uopšte glavni problem, beba ili Banderas? Znam da to nekako ide zajedno, ali zažmuri i pitaj sebe šta treba da uradiš, onako na brzaka, znaš!!!

Ako kreneš u detalje, ode mast u propast. Ne zamišljaj život za pet godina, ne zamišljaj svoje nove drugarice kako zajedno šetate kolica sa bebama. Ne! Samo onako, sve ukupno. Jebote, treba da budeš majka, a majke to znaju, to ti je kao da odlučuješ o tetovaži na čelu. Moraš da budeš siguran! Jer kad se nešto desi, onda to povuče i nešto drugo se desi, ne treba brinuti. Kao npr, ja sam mnogo puko novaca na operaciju, ali hoću da verujem da će ta rupa brzo da se popuni, jer je ta rupa ko mokra ribica koja vabi, vabii.

A ima i ono kad se čovek mnogo zaglavi u životu, pa neće da mrdne ni napred ni nazad, e tad se desi tako nešto, život ti podmetne nogu i iako nisi ustajala iz kreveta (a htela si da pišaš pičko), pa kao reši on umesto tebe.

Aj, dosta sam navijao za porođaj, nisam ni pravoslavan ni patrijarh Pavle.

Ali ako sada abortiraš, prilično gubiš pravo na svoje dete, a?

Vidi ja ovde čitam neku knjigu, Isabel Allende i baš razmišljam o toj nekoj pompi, rađanje dece, pretci, babe koje su bile hrabre (a tu krv imaš i ti i Paula), te mooja država, te mooja svest. Ma sve to malo smrdi i ja malo po malo kao da odustajem od toga da pravim decu, znam lepo je to, ali kad god zamislim svoga kao sina, tu se lepe takve kič misli, kao ja pušim cigaru na prozoru i slušam Žak Brela, a moje dete to vidi, pa posle pamti ceo život (i možda napiše knjigu).. Pitam se da li želim da rodim neko nevino stvorenjce koje će da plače, tamo negde samo. I ipak čovek mora da je malo budala da bi napravio još jednog čoveka.

Gledam ovog mog cimera Carlosa, sedi, gleda teve, live-show-ue! I divan je i ume da voli i stalno mi priča kako će da usvoji neko malo crnče i azijče. Uh. A ja, sedim pored njega, pušim i brinem. A tako i ti. Brinem da l će sve da pođe naopako, a uvek pođe i imam iskustva koliko oćeš, i plačem kad je tužna pesma, i za Jugoslavijom i zbog svakog rata koji spomenu na teveu, a otkad sam skenjo ruku i nad svakim bogaljem, nisu bre oni tu samo neki dekor nego živi ljudi.

A vidi ovo, Carlos se nikada ne uzbuđuje zbog groznih scena u filmovima i smeje se meni (dobroćudno) što se štrecam, što sam nekad i mokar. On to jednostavno gleda samo kao neku drugu stvarnost..

A ti mala Džejn Ostin, šta god da uradiš, javi. Možda za par godina otvoriš ovo moje pismo i skontaš da imaš dete od tri godine već, ili da ga uopšte nemaš. Biće ti isto. Kajaćeš se šta god da izabereš. Buhahhahaa.

I još nešto da ti kažem ti sjajna ženo. Ti tako dobro zračiš, da kad uđeš u prostoriju svi se nasmeju i svi podivljaju od sreće što si tu i zato nemoj ništa da brineš, nemoj leba ti.

Ajde ljubi te tvoj Pedro.

Ps. Ajajaj.

Baš ajajaj, kako si samo bio siguran u sebe dok si ovo pisao, a i u mene. Znam samo da sam ja u suptilnoj računici svoga srca i godina u dupetu - projurila kroz svoju svest kao furija. I rodila dete. Video si njene fotografije. Ima više od tri godine, već ti rekoh. A ja, neverovatno da sam ja postala nevidljiva, oću reći neverovatno za osobu koja kad uđe u prostoriju svi podivljaju. Smejem se sad.

Ali i da si na primer ti otac mog deteta razočarala bih se. Evo mogu da te zamislim kako sediš u fotelji i pušiš cigaru, a deca ti prilaze vukući te za nogavice dok ih ti ćuškaš od sebe. Baš blesavo, zar ne? I onda kažem sebi šta će mi takav? Meni je potrebno uporište, a ne teret.

Eto onda sam pobegla i ja, jer najzad i to se događa. Neko mi je osvetlio lice posle dugog niza godina, prepoznao titravi smešak u uglu usana i kao pećinski čovek me uhvatio za kosu i zapalio mi cigaretu, ne bi li brže bolje počeo da me pripitomljava u svom malom rodeu. Jesam, pripitomila sam se, ali krv je krv i ja čekam da proključa.

Nego, danas se desilo nešto u kuhinji. Seckala sam meso za dete. Onda je naišao moj muž sa punim loncem vruće vode. Ja sam se izmakla unazad ka njemu, nisam ga čula i on je ispustio lonac na pločice. Počeo je da viče, da psuje, a ja sam stajala i ćutala. Skupljala sam onu vodu i mislila otkud ovolika voda. Onda sam se rasplakala, a on je počeo da me imitira.

Mislim da je to bitno. Šta ti misliš o tome? Obećavam da ću pažljivo pročitati tvoje pismo ako mi ga napišeš, a i da ću razumeti ako ne napišeš ništa.

Ljubi te tvoja Paula.“

69. pOST

2011-03-01T09:46:00.001Z

Pisanje nije ništa do izopačenost, jedna izvitoperenost. Čovek nazvan piscem nije ništa do izopačenik, što svoju utrobu valja po tastaturi i papiru, mešajući realnost sa maštom, dodajući, prekrajajući i čineći nešto kao oduzimanje i povlačenje hiruršok reza. Ne bi li zacelio ranu i stavio dren na to mesto.

Ali, u tome je draž, svo uživanje sveta za onog što piše. Jer pisanje može da bude sve, a kad je sve, onda je ništa. I svako pitanje onda postaje suvišno i ne na mestu. A retko šta je na mestu.

Neki su uvek pisali i pisaće s puno razuma, prepravki, misaonog procesa, koncepata, muke sa sobom, svetom oko sebe, prijateljima, neprijateljima i porodicom. Njihova rečenica ličiće često na metalno betonski kompleks, prazni oblakoder čvrstih temelja.
O kako su oni ozbiljni, stameni, dignutih vratova, čvrstih i pravih leđa. Pogledajte ih samo.

Neki pišu ko da pišaju. Spontano, slobodno, dajući svojoj bešici odušak i oslobađenje. Ali ne pišaju uz vetar. Njihove reči stoje jedne uz druge prijateljski, ne ponavljajući se, držeći kod, družeći se u tom zlatnom pripovedačkom nizu. O kako su oni neozbiljni prema sebi i kako se sprdaju sa sobom, a kako su u tom sprdanju ništa više do arogantni.

Ali, pisanje nije ništa drugo do izopačenost, naslada i hedonizam.
Ali i muka. Praznina na kraju.
Jer, onaj što piše jeste marioneta.
Onaj što slika takođe.
I onaj što komponuje.
Kanal do kanala u realnom svetu sprženi sami sobom, bez misije, svojom telesnom i duševnom izopačenošću ipak manjom no kod drugih u oslobađanju sebe. I odbrane.

Čitala sam ipak nedovoljno da bih rekla da sam dobar čitalac. Jer, šta je dobar čitalac? Pismen čovek baš i ne. Obrazovan takođe. Pažljiv pre bih rekla. Strpljiv. Empatičan, a malo je takvih. Ja prva nisam takva.

Iz mene govori neka vrsta alkoholne opijenosti, dok trežnjenje spada pod red, rad i disciplinu. Pisati znači biti u baletu pijanstva i treznosti. I biti vredan. U svojoj izopačenosti.

gOSPOĐA dRAGA

2011-02-28T08:17:00.005Z

Kad je gospođa Draga umrla niko iz naše ulice to nije znao. Par dana posle sahrane uočili smo stidljivu umrlicu na vratima njenog stana. Ili mi nismo videli, ili je bila postavljena posle sahrane. Živela je u jednoj od onih zgrada nalik partenonu, gde su stanovi povezani zajedničkom terasom, klimavim stepenicama što se krivudavo uspinju, zarđalom gvozdenom ogradom i sveprisutnom bukom sazdanom od ljudskih glasova, radio aparata i televizora. Stanari su u dnu zgrade imali dvoriše, u sredini dve velike breze, iskrivljenu česmicu, drvenu klupu i položeno hrastovo deblo sa strane. Gospođa Draga je većinu svog vremena provodila na toj klupi ili deblu sa svoje tri mačke. Ponekad bi heklala, rešavala ukrštene reči ili čitala novine, ali je dan najrađe provodila žmureći. Oni koji se sećaju kažu da je bila prava lepotica i da je prva u našem gradu pronela šešir. Bila je profesor ruskog jezika u gimnaziji, a pokojni muž čuveni Kosta advokat.

Kažu još i da su negde ’78. ili ’79.godine Draga i Kosta otputovali na letovanje sa svoja tri sina u Split i da je Kosta prvog dana ušavši u vodu dobio infarkt. Kako je njegovo telo i decu vratila za Srbiju to je samo ona znala.

Nedavno su sinovi preuzeli brigu o njoj. Dogovor između njih je bio da se svaki sa svojom porodicom stara o majci po tri meseca.

Prvo su je vozom prebacili kod nastarijeg sina. Po nju su došli snaja i unuk. Kažu da je otpravnik vozova morao da sačeka bezmalo pola sata ne bi li Draga ukočenog i drhtavog tela ušla nekako u isti, a da joj u Beogradu nisu mogli odvojiti šake od rukohvata na vratima voza. Nakon tri meseca staranja o njoj, odvezli su je u Kragujevac kod najmlađeg sina, gde je celu jesen provela gledajući kroz prozor sedmog sprata na obližnji park, da bi u Vrbasu te zime okončala svoje putešestvije po Srbiji, ali i svoj život.

Umrlica sa koje je gledala neka gospođa u šeširu me je zbunila. Niti je Draga ličila na sebe nit sam ja verovala da je to zaista ona. Valjda jer je i samo njeno prisustvo bilo nenametljivo, a pozitivno sveprisutno. Ja sam bila jedan od prolaznika koji bi često svraćali u dvorište i sedeli sa njom. Dešavalo se ponekad da u žurbi samo prođem kraj nje i mahnem. Kad tako prođem ona mi dobaci:

-Je li, prolaziš pored mene kao pored turskog groblja, a?

-Nije teta Draga, žurim, treba Vuka da uzmem iz vrtića, a kuvam supu, eno je na šporetu, iskipeće mi a nema nikog kod kuće da pripazi, a ja..

-Aha aha, a je li da te pitam?

-Pitajte.

-Je li se to meni čini ili si ti to opet porasla?

-Ih opet me zezate teta Draga, ’de ću ja ’vako matora više da rastem, mogu samo početi da se smanjujem!

-Ne zezam te.

-Nego šta?

-Kažem ti da ni ne pokušavaš da se smanjiš।

Žmureći na svom deblu i klupi, niko nije mogao da zamisli koliko nas ta žena gleda duboko, koliko je ulila u sve nas samu sebe i koliko živi sa nama videći u našem hodu sve. A ja sam u hodu oduvek bežala od nečeg. Dok sam koračala ja sam u stvari trčala. Vitlajući tako po ulici i guleći đonove kao da desnu cipelu nosim na levom stopalu, ona je videla moj nemir. Ali videla je i ono dobro u mom hodu, to da ja svaki dan idem ko petlić u borbu dignutog garda. I da zato rastem.

I tako. Sve dok je mogla sebe da sluša, sedela je na klupi, delila vanilice, heklala, čitala i sunčala lice. Oko nje su se vrzmale mačke, a kad Sunce ozbiljno krene da zalazi i menja trasu, zajedno s njom se premeštale na hrastovo deblo. Sedajući na njega bi rekla ko da sluti svoju bolest:

- Drvo na drvo.

Jureći svetlosne zrake koji su im talasali po očima, njih četiri su delovale kao snoviđenja.

Trčim niz ulicu. Zakopčavam jaknu dok mi torba leluja oko zgloba. Uočim je na deblu. Viknem.

-Dobar dan!

-Šta se dereš, čujem ja dobro! Kud žuriš toliko, znaš li ti da ko žuri taj ide polako?!

Kasnije sam prestala da tražim pravi model za razgovor sa njom, prestala da se čudim, negde duboko verujem da ja zaista rastem i da sve što mi kaže treba da utefterim u riznicu malih mudrosti.

Ponekad bi dala prostora i da bude pitana, a onda bi kao tad odgovorila pitanjem.

-Jesi ti to opet porasla?

-Jesam, ode ja u jablanove!

-Kako si?

-Dobro, a Vi?

-Eto tako.

-Što tako, šta fali?

-Ah, krajevi sredine?

Ponekad sam samo otvarala usta i kao riba na suvom hvatala vazduh, osetivši duboko u sebi da ona nema zaklona, da je još jedna usamljena osoba, svedena na čežnjivost i to malo Sunca što juri po ceo dan. Smenjivao se komšiluk praveći joj društvo na klupi i balvanu, da bi se kasnije ispredale priče o njoj. I svi smo nedge duboko bili ganuti njenom pojavom. Gospođa Draga je imala urođene damske pokrete, nosila je plisirane suknje, a snežno bele kragnice su joj virile iz bluze na ve. Mladež na levoj obrvi i kosa svedena u punđu je bio njen zaštitni znak, dok je lice odavalo bivšu lepoticu.

Opet prolazim. Zamišljena sam danas, prekine me. ’De si mala, ’de ti je detence?

- U vrtiću.

- Nego, je li se to meni čini ili si ti opet porasla?

- Ne čini Vam se.

- A kako je malome ime?

-Vuk.

-Vuk vučina, sav je ko ti, crnpurast i nemiran. Neka je takav, bolje takav nego umušen. A znaš ti da ja imam tri sina?

-Ne znam.

-I unuke. ’Al ne dolaze, a i kad dođu tek što supu posrču, oni bi da krenu nazad. Tako ti je to kad čovek ostari, olinja se ko ove moje mačke, nikome ne treba i teret je svakom.

-Nije tako.

-Jeste jeste, ali da ti kažem nešto. Ja tebe kad vidim, kad gruneš niz ulicu, ma ko Crvena armija da prolazi. Meni tad srce puno. A znaš ti šta je Crvena armija?

-Znam teta Draga.

-Dobro je da znaš, ovi današnji klinci ništa ne znaju. I da znaš još nešto, volim te što si dobra.

-A jesam li lepa?

-Ih. Divna. Da su znali to ime da ti daju.

Smejem se. Ne znam zašto se smejem. Valjda što me Draga vidi kao Crvenu armiju. Ili Divnu. Tek što odem od nje, pogledam kroz prozor ima li je još na svom mestu. Ima je, sedi i žmuri. Draga, izgovaram tiho. Draga.

A onda smo je sve ređe zaticali na klupi. Ipak, namestilo bi se Sunce, te i ona. Sedi tako jedan dan, gledam je kroz prozor, strčim niz stepenice i pravac kod nje.

-Vidi mala, koči mi se telo. Obe ruke. Obe noge. Desna ruka više, a i desna noga. Plus sva se tresem. Vodio me najstariji sin kod lekara. Tamo u Beogradu.

-I?

-Kaže lekar „Draga, digni obe ruke“, a ja dignem samo levu, „stisni šake“, a ja stisnem samo levu. Kaže mi da spojim palac i kažiprst, a ja to ne mogu. Kaže, lupkaj stopalom o pod, hajde ustani, sad lezi. Teške muke sam lupkala po podu. Kaže mi da hodam i hodam ti ja, al’ samo pravo umem.

-Samo pravo?

-Kad treba da skrenem levo il’ desno, da se okrenem, ja samo cupkam u mestu.

-Kako cupkate?

-Ko Kasius Klej, eto tako.

-Muhamed Ali? Ne razumem.

-Šta imaš da ne razumeš? Parkisonca sam zaradila! Ali i ja.

-Što ali?

-Muhamed Ali!

-Aaa.

Tako to ide sa starošću. Prvo malo poboliš, pa se boriš. Onda vidiš da je životni sok iz tebe isceđen centrifugom, da je mašina dotrajala, da nema remonta, mic po mic nešto zaboraviš pa se setiš, obično je to nešto od pre dvadeset godina, sve manje vidiš i sve slabije čuješ, a to što čuješ - čuješ pogrešno, oči se smanjuju i jedino što nastavlja svoj rast jesu uši i nos. Onda se dohvatiš lekara, ili oni tebe.

Sanjam je ponekad. Kaže mi u snu da joj nahranim mačke. Hoću ja, uradim to. Jednom je sanjam ljutu. Kaže mi da joj se jede turska alva. Kupim je, odem na groblje, pojedem ja malo, malo njoj ostavim, zapalim sveću, malo počistim grob, posedim i ćutim. Osećam neku mirnu ravnodušnost, nit sam tužna, nit mogu da budem vesela. Tek tako.

Ali nije gospođa Draga umrla od Parkinsa, već od zime. Kako sam po običaju svaki dan prolazila pored nje, jednom me je upitala:

-Je li, a voliš li ti zimu?

-Volim.

-Kako to?

-Volim sneg i volim kad nema žege i vrućine.

-Ali nema ni Sunca da te ogreje!

-Vidim ja da Vi ne volite zimu.

-Nikako, pre bih gladovala, nego da mi bude hladno। Samo me od zime strah.

Posle njene smrti, jednog jutra sam ispred partenon zgrade zatekla kamion i radnike u iznošenju njenih stvari. Komšije kažu da nije imala televizor, samo radio. Visoki čovek u odelu im je davao instrukcije, pomislila sam da je to jedan od njenih sinova. Posmatrala sam to lice slično Draginom i tako stojeći sa strane, zamišljala ga kad je bio mali.

Poželim da mu priđem, to i radim, noge me nose ka njemu, pružam ruku i mi se upoznajemo. Tražim svašta da mi kaže kao da ja imam pravo na to. On me gleda prosto kao da se pita šta da radi sa mnom. U pozadini se dižu sunčevi zraci i obasjavaju drvenu klupu. Govorim mu da je to njena klupa, a ono njene mačke. Tražim i to da mi otkrije kakva je bila zadnjih meseci, gde će sa njenim stvarima i kako je umrla. Tražim da čuje koliko nam je žao. Odgovara mi na pitanja i ne kaže mi da ga ostavim na miru.

Putujem danas, autobus klizi kroz vojvođansku ravnicu. Beskonačnost je pred mojim očima, polja suncokreta i lelujavost oblaka nad njima. Neumoljivost ove plodne zemlje takođe i sveprisutni vetar što duva bez odbrane planina. Ulice su široke i čiste, ni nalik onim u Srbiji. Kuće okovane visokim metalnim ogradama i obaveznim drvenim klupama ispred njih. Travnjaci uredno podšišani. Baš kao i ljudi.

Pomislim na gospođu Dragu. Njen sin mi je onog jutra ispričao da je zadnja tri meseca boravila kod brata u Vrbasu i da je neurološkim pregledom dobila terapiju za Parkinsonovu bolest. Da se vidno otkočila i počela da pomera obe ruke, sigurnije hodala, ali da je cupkanje u mestu ostalo kad bi poželela da skrene levo ili desno. Šta se desilo tog jutra niko nije video, rekao je takođe, slegnuo ramenima i upitao da li mi treba nešto od njenih stvari možda.

U dvorištu ni nalik onom u kojem je živela, gospođa Draga je imala betonsku stazu što vijuga od kolskog prilaza do kuće i pomoćne zgrade. Šetkala bi po njoj obavijena kaputom i šalom. Tog zimskog vrbaškog jutra se probudila, uključila televizor, popila lekove, odmarala sat vremena u krevetu kao što je lekar preporučio, te ustala da prošeta po dvorištu.

Te noći mraz je okovao Vrbas, izgovorio je, držeći kutiju sa knjigama. Odmahnuo je glavom i rekao da je majka bila jako srećna tih dana. Pretpostavljaju da se saplela ili okliznula. Snaja ju je našla mrtvu kako leži na zaleđenoj betonskoj stazi.

Lekari su rekli da je umrla od hladnoće.

čITANKA

2011-02-22T09:50:00.002Z

Malo je pametnih ljudi. Ono malo što ih ima ili je daleko, ili ćuti, ili usamljenički čuči u sobicama zagnjureno u čitanke, što moja baba Stojana reče za knjige. Ili pak nije više živo.

- Nije baba to čitanka, knjiga je

- Sve ti je to čitanka

Baba se do tog leta nije opismenila, a da jeste postala bi neko čudo, ili u državi ili bar u Čitluku। Vako je ostala bista žena, mudra i promoćurna. Kad se nešto zapitaš, kad imaš muku, sedneš do babe, iskažeš jad, ona te pogleda u oči, ponekad te stegne za ruku, ponekad potapše po ramenu, te ti kaže. Nekad oćuti. Ili ljutito ustane.

To celo leto sam provela u Čitluku kod nje. Baba nit je zapitkivala, nit je sudila. Došla sam jednog jutra, ona me zagrlila, pitala otkud ja, ja slegla ramenima, a ona rekla dobro onda i prokomentarisala kako ćemo zajedno da pušimo.

-Ja ostavila cigarete baba.

-A duvan?

-Idi bre Stojana, al si blesava!

Stojana me volela što iz mene izbija hajdučija dok govorim, hodam i pušim taj duvan. Zastala bi tako pored mene dok čitam knjigu, zagledala me, onda bi ušla u kuću i donela stare fotografije.

-Što vazda nešto čitaš?

-Volim baba. Što bre?

- Šta piše?

- Piše svašta. Oćeš da ti čitam?

- Ako nije muka

-Nije, slušaj।

I tako krenem da joj čitam Dostojevskog „Zapise iz podzemlja“. Čudi se baba ludom čoveku, čudi se, pati radi njegovog usamljeništva, maše glavom, nervira se. Ja čitanjem dodajem na drami, pa spuštam loptu kad se baba uznemiri.

- Vidiš taj dečko, čovek, junak, šta li, mnogo je nesrećan. Taj ti životu kaže ne! I povazdan nešto misli i prekraja po svojoj meri, a od svega toga ništa. Ostade sam i svezan u čvor. A ovaj što ga opisao, znam ja on proteran u Sibir za svoga veka. Nije čudo što u tančine poznaje ljudsku dušu, al nesreća je što svaka duša može vaka da ispane.

- Kako misliš kaže životu ne?

- Lepo. Došla mu u kuću ta Liza, on je otera. Sramota ga samog sebe. Posle mu bi žao kad žena ode, ne htede ni da potrči za njom, jer bi se već sutra pokajao. Zna sebe. Pozna svoje zlo. Takav bio i tvoj deda. Sve sam ponos i dika, a kad pogledaš malo bolje ono nesreća, jad od čoveka, tuga i beda božija, da ti ga bude žao i da moliš Boga da mu oprosti što zla čini.

- Baba, a taj tvoj Stojan bio ko ovaj iz knjige?

- Vala kako da ti kažem, pa i jes, voleo da tiraniše ljude oko sebe i to iz slabosti svoje. Probao i mene, al ja sam ti stara kuka vazda bila, ne dam na se makar mi iz oka ispao. Da je bio čovek te da mu se potčinim..

- Da mu se potčiniš?

- Prava žena to traži. Traži onog koji će nju da obožava, a ona da mu se divi. I da se divi svom izboru. Da kad muško priča, zna zašto i kako priča, da je poštuje, da je ne vata za svaku reč i ne prekraja joj svaku, da je ne dresira...da brine o njoj ko što će ona o njemu. Da se zasmejavaju vazda. Takvog čoveka žena oće, a ne landova koji se krije iza svojih laži, grli druge žene, pije rakije po ceo dan ili ne daj Bože rasipnika. A Stojanova majka..uvek ga je branila, ko svaka majka. Te promeniće se, te takvi su muškarci, nervozni su kad nema para, hrane i seksa da izvineš, te voli on tebe, a on nit se menja, nit me voli, već me kinji, nit mi prilazi ko ženi, već me laže i tiraniše. Ima i naziv za takvog čoveka..

- Sadista?

- E baš taj. A da bi neko bio taj mora da ima i druga strana. Onaj drugi, što voli da ga muče.

- Mazohista?

- E taj. Tako da, mila moja, ja sam ti od deda Stojana sadistu napravila. Nije on jadan kriv, nego ja. Nemoj sad da me braniš, da mi kažeš idi bre baba, al tako je, sve dok pristaješ na nešto, ti si saučesnik. Lepo su to u policiji smislili.

- Učesnik i saučenik.

- E to.

- Jel branio neko tebe? Ko što je Stojana majka branila?

- Jok more. Ja sam ti sramota za porodicu bila. Dovela tvoju majku Bogdanu kod svojih roditelja, celo me selo ispod oka gledalo zajedno s njima, a kad iziđem u avliju bez deteta svako bi da priupita de sam dete zaturila. Došlo mi jedared da dignem ruku na sebe. Sedim iza kuće na seniku i razmišljam na koji ću način, da l muke da prekratim puškom, da l da se pod voz bacim... To nisam nikome rekla do tebi sad. Ima svako taku muku jedared.

- Ko bi rekao. Ja sam mislila da ti vola možeš u zubima da nosiš.

- Mislila sam i ja, al se zubi nekad lome i na kačamaku. Mila moja, život je jedan i dat ti je da ga živiš, pa kako bude, blagosloven si njime. I da znaš da je blagoslov roditi i imati detence. Blagoslov je i patiti. Eh, romantična sam ti ja mila moja, ko da nisam iz ovog veka.

- Znam taj osećaj, da sam ja rođena pedesetih, ih de bi mi kraj bio...

- Sad bi imala šezedeset godina! Ćuti more i uživaj. I tako mila moja ti ja odustanem. Nisam ja ko ona Ruskinja.

- Ana Karenjina?

- E ta. Gledam film, a ne razumem šta kažu, al shvatim da zbog ljubavi oće pod voz. Samo, ne bi ti se ja nikad pod voz bacila, pre bi se za pušku odlučila, a ona je tela život da prekroji, te se ubi. Đa ovamo, đa onamo, te ovog voli, te ovog ne voli, idi ženo s Bogom. A taj Tolstoj mek nekako.

- Mek?

- Il je film takav. Da znam da čitam, pročitala bi tu čitanku, ne bi tebe da mučim, debela je.

- Nije baba.

- Jeste vala.

- Dobro jeste, al mi nije teško.

- Jok more, ako oćeš nešto tanje, pa podaj da čujem.

I tako. Čitam joj „Prokletu avliju“, baba sluša, cokće, uzdiše. Progovori.

- Teško mi kad te gledam.

- Što?

- Mlada si, sediš ovde sa mnom, čitanku ne ispuštaš iz ruku, vazda gubiš vreme sa Stojanom। Aj ti mene nauči ta slova, pa da ja krenem da čitam i pišem. I da pročitam tu Karenjinu.

I tako smo krenule slovo po slovo. Sećam se, udarila vrućina na čarapanski kraj, sva deca krenu na Rasinu na kupanje sa gumama od traktora za spuštanje niz brzake, a baba i ja učimo dok se na šporetu kuvaju paprike. Onda se uzvrti i ode da nahrani kozu, počupa travu iz bašte, pomete ispred kuće, ne zapostavlja ništa i uči.

Tako se baba opismenila।

Jednog jutra sedim na verandi i doručkujem. Pita me:

- Šta to jedeš crno dete?

- Musli baba, oćeš ti?

- Daj.

- Kako je?

- Ovo ne bi ni moja koza Rajka jela. Pu.

I tako Stojana. I tako ja. I tako nas dve.

Sutradan mi je tražila da joj napravim „sufle“ što smo juče jele। Da ponovo proba. To nam je bilo poslednje leto. I danas kad se setim, naježim se od miline.

Posle je Stojana čitala Mešu Selimovića, da bi izjavila da bolju čitanku od „Derviša i smrti“ nije pročitala i da je Tolstoj ipak neki mek pisac.

I knjiga je ostala čitanka.

Valjda jer se rimuje sa igranka, a njoj je to bio tango.

oPSTANAK

2011-02-07T11:17:00.003Z

Bio je to trenutak kad shvatiš da određene stvari možeš samo sa određenim ljudima da podeliš. Događaji koji su mi se vrzmali po glavi i u jednom trenutku mogli čeonu kost da probiju, danas su fade away. I sve dok je glava bubnjala, živela sam u strahu da ću do kraja svog veka provesti u dum-dum ritmu, ali eto nisam. Jer najednom se probudiš i skontaš da si prema svojoj prošlosti hladnokrvan, bez straha, smiren i negde pun ljubavi. Isto tako, shvatiš da si se pomalo iz opreza okamenio za druge ljude. "Čudna ti je čovek živina, na sve se navikne strvina", što kaže Petrija. To me uplašilo.

Sinoć u Zemunu nas je stigao fleš nekadašnjih dana gledajući špicu Opstanka iz 1975.godine, u bezbrižnost detinjstva i pakovanja knjiga za školu posle podne, užine, pirganih jaja, pudinga u šoljicama od rosfraja, hipermangana u školskoj kuhinji i uopšte tog vremena.
Naš zajeb je što u ovom vremenu ne postojimo. Milan Mladenović je i dalje pevao „Ameriku“ dok smo mi počinjali sa studijama verujući da ćemo Opstati u Srbiji. Ispostavilo se nešto drugo, da ni Amerika više nije kao što je nekad bila kao ni sama budućnost. Oni koji nisu uspeli da pobegnu u Ameriku, završili su u Norveškoj, Austriji, Nemačkoj, Engleskoj, neki čak u Meksiku i Australiji. Neki u Italiji. I svako od nas, sentimentalan po prirodi postao je hladnokrvan. Gledajući špicu Opstanka, shvatili smo koliko smo odrasli, a ostali deca, neiživljena, nespremna na život u Srbiji, na ratove, na sankcije, na turbo folk, nepismenost, seljaštvo i nemoral. Koliko smo u takvom sistemu poremećenih vrednosti skrajnuti, odsečeni i ugurani u vir odrastanja. I koliko smo postali hladni u suočavanju sa životom koji sa svim lepim stvarima nosi i smrt, bolesti, nepravdu, patnju i sveprisutni neprerađeni bol. I to me uplašilo.

Nekada sam posmatrala lekare po bolnicama i domovima zdravlja kako sa lakoćom odjebavaju pacijente usmeravajući ih levo, desno, napred, nazad, samo što dalje od njih. Doživela sam u kliničkom da mi posle ćaletovog infarkta utrape u ruku njegove stvari sa sve zimskom jaknom i zatvore vrata pred nosom dok izgovaraju: „On je prebačen u Urgentni.“
I pitala sam se kakvi su to ljudi.
Danas, postajem sviknuta na tuđi bol i skamenjena pred istim, ravnodušna i hladna. Ili je to tako kad ti Univerzum podari dete i malo malo se transformišeš u nešto oplemenjeno-racionalno. Rodivši dete, postepeno prestaneš da upijaš tuđe svakojake energije i prestaneš da budeš Sunđer Bob. Porasteš malo drugačije, a pritom znaš da možeš da povučeš kao konj. I to me plaši. Ta vrsta snage. Ta neka hladnoća. Ta neka moja surovost. Ta racionalnost kojom odiše moje biće. Racionalnost da moram da se sačuvam za sebe i dete. Da moram da budem zdrava.

Ipak, onaj altruistični deo mene koji polako nestaje pita se svojim zadnjim atomima postojanja nije li to ipak samo strah da ne budem iznova povređena. Jeste, pa šta? Taj isti deo mi govori da postajem kukavica u duši i da uzmičem pred životom kakav jeste. Trenutno je sad taj deo koji mi razbija čeonu kost. To jeste strah.

Ja jesam brodolomnik. Ja se sprdam sa tim, drugačije ne bih umela, niti mogla. Ovo što pišem je užasno lično, iako znam ko ovo čita. Možda ne bi trebalo tako, ali drugačije ne umem. Težina koja izbija iz mojih rečenica je ponekad neizdrživa za mene, ali nekima putokaz da sve može da prođe. Nekad se ljutim na boga, nekad mu se zahvaljujem na svemu.. Bila bih tabula raza da nemam iskustvo kakvo imam.
Podamnom je veliko plavetnilo i u rukama držim tek komadić olupine, ali plutam. Vidim u tom beskrajnom plavetnilu još mnogo njih, ali i tu smo različiti. Neki već imaju veslo, neki gumu oko struka, nekima stiže pomoć u vidu mornarice. Moj Opstanak zavisi od mene same, par ljudi oko mene i mog deteta, raspoloženja Univerzuma, konstelacije zvezda i malo sreće.
Moj život jeste sprdnja i zato se iznova smejem, šta ću drugo? Trenutak u kojem se smejem je onaj pravi dodir moga bića sa Univerzumom, let kroz bagremar i ateriranje na pamučno polje.
A to ne plaši, tako se Opstaje.

... ACSS... Riding The Waves ...

iVANA rEVITA pUZZLE

2011-01-26T23:29:00.003Z

Svako malo priznam sebi da sam se sklapajući pazl „Ivana revita“ zaglibila, jer fali mi deo, te upadam u besomučnu potragu za njim. Na sve moguće načine tražim odgovore i lutam dok se ne umorim. Kad se previše umorim, kad moje telo i duh kljoknu ja stanem. Iako sviknuta u svojoj potrazi na neuspeh, opet bivam zbunjena, a zbunjenost me tera na traženje novih odgovora dok se ne rascmizdrim. Suze me čiste, te opet nastavljam potragu za čudesnim delićem pazla koji će mi otplesti život. So wrong, but so me.

Sapeta u ovom trenutku svog malenog života, odvažno stojim nad šporetom i strpljivo mutim sutlijaš. Prosto je to jelo, s dve komponente. Za mene gurmana ovo je čista makrobiotika. Ipak, makrobiotičari govore da makrobiotika nije askeza. Elem, skuvala sam jelo i posadila ga na sto pored svoje zamišljenje revita slagalice. Gledam u taj prazan deo. I kao da fali ceo pazl, a imam u ovom trenutku taj jedan. Ili njega ili ostatak slike, nikako celu sliku.
Za početak smislila sam koncept kako ću dok ne rešim pazl. Smisleni deo mog bića dao mi je rešenje da pustim. Onaj isprogramirani da stegnem život u šake. Rešenje je kao i uvek u aritmetičkoj sredini.

Znam da mi je dobro kad dolazi sumrak, kada popušta dan, ali leći ću sad, ustajem rano mada sutra ujutru mogu i da se ne probudim. I tek tako malo umrem. Time bi i moja potraga za nedostajućim delom prestala. Ne bi mi bilo više važno, sa svešću ili bez nje, o tome ne bih više mislila. Tako rahmetli gledala bih s neke neodređene visine i smešila se. Posmatrala bih svoju samlevenu od bola porodicu i pokušavala da čujem šta govore o meni. O meni. Ego, go.
Prisećali bi se šta sam volela, kako sam volela, jesam li bila vesela, gde sam sve bila i šta sam uradila za života. Neko bi se setio da kaže kako sam svako jelo solila pre nego probam, a neko koliko sam volela zimu. I planinu. Ne znam, govorili bi oni svašta i valjda bi svi bili u pravu. Čudna su tuđa gledišta, ali i sedišta.
Ne bi me čudilo što me ne vide. Paralenih svetova je beskrajno mnogo. Mnogi se prepliću dole na zemlji te se ne vide, po avlijama, kancelarijama, putevima. Neki se raspliću, mnogi se sudare i privuku tako jako ne bi li spoznali drugu stranu i omekšali svoju.

Tržišno, kad malo bolje razmislim ja i nemam neku vrednost. Nit se kupujem, nit se prodajem. Više se kotiram kao javno dobro. U svim ovim paralelnim svetovima, hvatam sebe da empatijom plovim kroz razne oblike postojanja i to može da mi bude dovoljno. Samo, šta onda kad ni suviše nije dovoljno? Vratiš se sklapanju svog pazla.

... Thievery Corporation ... Mandala ...

sISICE

2011-01-18T10:23:00.001Z

Sisice. Čudna reč, kao i vreme kad počnu da rastu. Baš kao i dlačice.

Okrećeš se, obrćeš, pipkaš, meriš, proveravaš, žmuriš i imaš osećaj kao da svaki dan dižeš roletne na prozorima s drugim vidicima. Najednom uočiš da je stan namešten, da su prozori isti i da su sisice postale sise. Veći deo devojčica imao je problem kako ih sakriti. Naš stid je bio prirodna nus pojava puritanskog okruženja u kojem smo odrastale. Ali taj stid koji je bešumno plovio kroz naša mlada tela, bio je simpatičan. Koliko god to glupo izgledalo, u nesnalaženju sa seksualnošću i nespremnošću da se nosimo sa sisicama, malo smo se i grbavile, nosile široke majice i 501 spušten na kukove. Kad malo bolje vratim film, pre smo ličile na polumuška stvorenja nego na devojčice u pubertetu.

Danas nema devojčice koja se stidi. Sisice se ponosno nose, izbacuju do grla i natežu kao bokserske rukavice. Iako skockane od glave do pete, deluju mi sažvakano, potrošeno, uniformisano i omatorelo. Kao da su celo svoje detinjstvo disale otrovan vazduh.

Čujem njihove glasove dok u hordama plove kroz grad. Čujem štiklice. Torbice. Mobilne telefone. Napičnjake gledam kroz izlog Irish puba i natežem mozak da prihvati vreme kojem ne pripadam. Nekada ulicu kojom sam volela da špartam, danas izbegavam. Hodam lavirintom svoga detinjstva i klizim sporednim sokacima prizivajući ljude koji su odavno odrasli sa mnom jer tamo je opasan vazduh. Tamo su sise, goli pirsing stomaci, gole noge, ljuta dupeta, dugi nokti, napumpane usne, vatanje i trljanje na eks. Tamo je loša muzika i trka za prolazom.

Mi smo dva paralelna sveta, dve galaksije. Osećam se kao da ih posmatram sa nekog groblja, da moje telo jeste živo kao i mozak, ali da za njih nemam osmeha ni uglom usana. I da se razumemo, nije ovo licemerje jednog Solunca. Neka vam ne idem na kurac. Ja samo volim istinske stvari. Malo tajanstvenosti, mistike i maštanja u mraku. Laganog otkrivanja. Iako život jeste jedan. Jer ono si što radiš. Ono si što izabereš. Ono si kako se oblačiš. Šta slušaš, gledaš, čitaš, pišeš. Ono si šta jedeš. Kako se ljubiš. I da li u ruci držiš pištolj ili ružu.

Čula sam ih u svom haustoru.

- Poliži mi uvo.

- Aj se ti prvo spusti.

- Uhvati me za guzicu.

- Pusti još malo.

- Sad malo ti.

U ime zajedničke sreće su se rastrljali u mom ulazu. Besprizorno sam slušala. M je spavala. Onda me uhvatila panika šta s njom. Odrašće. A ja ću i dalje biti Solunac.

... Underworld ... Crocodile ...

dEČKO jE eJAKULIRAO

2010-12-29T12:17:00.003Z

Začin Ce, obožavateljka Sex & City trebala je samo da sedne ispred televizora i odgleda ponovo onu epizodu kad Burger kaže Mirandi: He`s just not that much into you.
Stvar kod drugarice Začin Ce i nema veze toliko sa sexom i ejakulacijom, koliko sa mentalnom mastrubacijom. U ovom tekstu da se razumemo daleko smo od sexa, ali ako je sexualna energija jedna od glavnih pokretačkih energija, nije ni čudo što je Ce zbunjena, jer njemu i njoj pupak na pupak idu savršeno, dok s druge strane taj ejakulant nikako joj ne stoji.

Elem, oću reći problem nije u muškarcima, problem je u nama.
Oću reći i to da kad je muškarac zainteresovan za tebe, on je tu. Zove, piše, dogovara se, ne glumi ludilo, ne skida pogled, a ni ruke sa tebe. Posmatraj ga samo dok sedite za stolom, gde su mu noge, na koju stranu mu je telo usmereno. Položaj tela, sedi li udobno zavaljen u stolici, ili presamićen preko stola ka tebi. Sluša li te dok govoriš.
Kada nije zainteresovan, njega nema. Ne zove, ne piše, ne dodiruje te, nemate sex, ili ima sex sa drugom, okreće ti leđa i ignoriše.

Bolniji momenat je kad shvatiš da imaš šizofrenika u kući. Da on bi sa tobom, ali i ne bi. Da kad je sa tobom, on ne bi da je tu, ali bi da ti budeš tu, da kada nije sa tobom, on tek tada umire za tobom. Vajni psihijatri bi to okarakterisali kao konflikt između straha od vezivanja i straha od odbacivanja. Začin Ce je u svom saplemeniku prepoznala šizofrenika. To saznanje nije dovoljno da sebi odseče gangrenoznu ruku, jer voli do imbecilnosti.

Ali kako voleti nekog ko duboko u sebi zna da te odavno više ne voli i vešto to krije prebacujući težište problema na tebe?

Well, probaš sve..
Da budeš ti.
Da mu se svidiš.
Da mu se ne svidiš.
Da budeš nezainteresovana.
Bezobrazna.
Da navijaš za drugi klub.
Da navijaš za njegov klub.
Da voliš svoje serije.
Prezireš njegove filmove.
Da se slažeš.
Da se ne slažeš.
Da budeš samo dole.
Da budeš i gore i dole.
Da budeš gore.
Da budeš lepa.
Da dobiješ temperaturu.
Da pišeš.
Opraštaš. Moliš.
Da flertuješ.
Budeš verna kao pas.
Postaneš dobra kuvarica.
Da ništa ne kuvaš.
Da ga ne zoveš.
Da ga zoveš.
Ignorišeš. Ćutiš. Govoriš.
Pitaš. Ne pitaš.
Maziš, hvališ, puuštaš.
Da patiš od amnezije.
Da postaneš komad nameštaja.
Da trpiš.

Well, kad probaš sve, a ostane samo nečije ćutanje nemaš gde da udariš. Jer ćutanje je najjače oružje slabih.

Dečko je ejakulirao i to je to.
He`s just not that much into you..
Ali šta joj vredi reći?
Lako je tuđim kurcem mlatiti.

... Fields Of Gold ... Sting ...

bRAND nEW dAY

2010-12-22T13:58:00.002Z

Mogla bih da volim ponovo.

Zarobljen u ovom telu, moj duh plovi ka plavom, velikom, ustalasanom moru.

Komunicira sa njim. Nekako.

Oboje se pitamo dolazimo li jedno do drugog, te smo samo sigurni u svoju nesigurnost, a isto tako nesigurni u sigurnost.

Ako nam se pogledi sretnu, znaćemo. I znaću jesam li ja opet izmislila čoveka.

Moj zanemareni instikt govori da su te podudarnosti ne baš slučajne, ali pozitivne.

Ovaj pomračeni mesec izbacio je sumrak moje duše.

Jesam, izgubila sam veru.

Ono što me vratilo, bila je na žalost smrt.

Ono što me vraća na verujući put jeste ljubav Onog što je ostao iza te smrti, koji i dalje hoda i lepo govori.

... Brand New Day ... Sting ...

i dON`T wANNA fALL IN lOVE iN yOU

2010-11-27T15:31:00.003Z

Poslužila sam kao most. Pritom, niko me nije zgazio, mada je mogao. Igrač s kojim sam odigrala I don`t wanna falling love in you dance poštedeo me je samog sebe.
Nije se desilo ništa, a da se sve desilo: prepoznali smo se u moru ljudi. To je ono što ne možeš da biraš. Prosto ti se desi, te ostaneš zapanjen. Zgrožen, a srećan. Što postoji tvoj alter ego i negde ti bude drago što je taj neko baš taj, a negde užasno krivo.

Šta se desilo, ostaje zbun? Ništa, ali i sve. Jer gde je sve, tu je ništa i obrnuto.
A šta je to što je još moglo da se desi sem telesnog kontakta? Da se otvore karte.

Tu dragi moj Lelemude nikad nećemo biti prijatelji..
Da, mi smo dva Lelemuda, dva noćna šetača izgubljena u prevodu, to smo mi.
A taj Lelemud je odgovoran tip.
Ova Lelemudara isto.
Lelemudarenjem se bavimo.
Lelemudarenje je naša priča.
Lelemudanje je naš manir.
Lelelmudare iz kukavičluka.

Zato je Lelemudica pustila Lelemuda da tek tako ode. Povukla se prvi put u životu. Odlučila da da. Da ne uzima. Da ne traži taj delić.
Lelemud je otišao svom realnom životu.

Zajedno, Lelemudi su odradili da niko ne bude povređen.
Lelemudi su kalkulanti.
Ali užasno dobar par.
Možda par iz reinkarnacije? Ili iz budućeg života? I zato užasno imaginarni. Ostalo je sve zaključano i otvoreno na imaginarnom, a imaginarno je najjače između muškarca i žene, rekla je Dirasova.

Nek ćuti ova naša povezanost , ja je volim. Znam da je i on voli.

... Jamiroquai ... Never Gonna Be Another ...

dOBRO tAKO gLUPO

2010-11-22T13:44:00.001Z

Ništa nije toliko naopako

kao dobro učinjeno sa ciljem,

ni toliko glupo

kao čovek koji nešto hoće po svom kalupu.

M. Selimović.

Mene će ovo dobro tako glupo ubiti.

bACK uP tILT (pRESADITE mI sAMO gLAVU)

2010-11-09T12:56:00.002Z

- Kad si poslednji put bio srećan?
- Ufff. Ako postoji neki rekord sreće, a on stoji negde gore, evo ovde, a ja znam da je on tu negde gore i iz ove perspektive mislim da ...
- Ma daaaj, bolje da te nisam ni pitala. Ispade težak odgovor kao kad me je Boris sinoć pitao: „Šta ti radiš u Palanci?“, a ja krenula da se smejem celih 6 minuta dok dečko upiljen u mene strpljivo čeka da mu kažem. Nema veze, ali ajde ovako, šta misliš da li su sreća i unutrašnji mir dve različite kategorije?
- Mislim.
- Da ti se ponudi jedno od ta dva, šta bi izabrao, sreću ili unutrašnji mir?
- Pa sreću! A ti?
- Ja unutrašnji mir.
- Ček ček, da li ta sreća podrazumeva i nesreću?
- Podrazumeva, jer sreća nije sreća bez nesreće. One su jedno.
- Onda bih izabrao unutrašnji mir, jer je unutrašnji mir sredina. Tj nula.
- Iz naše perspektive, to znači da je na koordinatnom sistemu sreća neki plus, nesreća neki minus, a unutrašnji mir nula.
- Što znači da težimo nuli?
- Da...
- Mi težimo nuli...
- Da li je ta nula bestežinsko stanje u skladu sa gravitacionom silom?
- Mislim da da...

- E, a letos, ti me pitaš ovako: „Da ti zlatna ribica ponudi bilo koju želju da ti ispuni, šta bi ti tražila?“
- I šta si beše odgovorila?
- Poželela sam da budem radosna u svakom trenutku, a ti mi kažeš: „Znači ti oćeš da budeš debil?“
- Hahahahaha. Pa da! A ne uspevaš?
- Na žalost. Kad smo već kod debila, znaš onu izreku „Brzo kapira, a sporo reaguje?“
- Da?
- Da li postoji obrnut ekvivalent? Ljudi koji sporo kapiraju, a brzo reaguju?
- U bre, kolko oćeš, još u Srbiji zemlji...

- Nego, šta bi ti radila da imaš puno para?
- Pa...putovala bih. I kupila stanove svim svojim prijateljima. I uložila bih u nešto, npr u nešto što volim. Otvorila bih izdavačku andergraund kuću.
- A jel bi ušla u politiku?
- Ne. A ti, šta bi ti radio sa parama?
- Ja bi se bavio ekološkim radom. Finansirao bih neke organizacije, delovao bih iznutra, uticao na obrazovanje, prevashodno na ekološku svest. Onda bih se infiltrirao u vlast i osnovao stranku koja bi se zvala...“Ekološka diktatura.“
- Kako bi funkcionisala ta „Ekološka diktatura?“
- Recimo, zabranio bi svima da koriste automobile. Krenuo bih od Palanke, u njoj ne bi bilo ni jednog auta. Svi vlasnici automobila jednog dana bi dobili obaveštenje da dovezu svoj auto na to i to mesto i sva ta kola bih prodao u staro gvožđe ili u delove štatijaznam. Od tih para finansirao bih grupu naučnika za nastavak Teslinog istraživanja.
- A koje to istraživanje?
- O energiji koja je svuda oko nas. Prestali bi da kopamo naftne bušotine, a hidro, termo i nuklearne elektrane bi postale suvišne. Planetu smo u zadnjih 50 godina uništili više nego zadnjih 500 godina npr.
- To jeste, ja Zemlju zamišljam kao ploveći kontejner u beskraju kosmosa.
- Toga je Tesla bio svestan. Imao je viziju wireless povezanosti, jer je skontao da je energija svuda oko nas, a to znači da bi struja bila besplatna. U trenutku kad je našao finansijera za projekat, finanasijer je skontao da tu struju ne bi imao kome da naplati, te je odustao je od finansiranja!!
- Šta ti je čovek, dupe bi dao za pare.
- Elem, plan ekološke diktature je da za početak skupi sve automobile i da ih proda u staro gvožđe negde u inostranstvu ne bi li se Teslina vizija nastavila.
- A ako ti treba prevoz, šta radiš, ideš peške do Beograda?
- Za početak građani bi mogli da koriste gradski, međugradski autobusom ili voz dok wireless ne zaživi.
- Isključivo grupne ture?
- Da. A ko hoće da u Palanku dođe autobusom, neka parkira kod Čačka.
- Kod Čačka?!
- Mislio sam kod Stojačka, al ko će to da izgovori.
- Aaa. Vidiš, ako ta ekološka diktatura zaživi, ja bi tu uvela i diktaturu po kućama, što znači da svako mora da deluje lokalno, a misli globalno.
- To bi značilo da svako počisti ispred svoje kuće ili zgrade?
- Ne samo to. Recimo, postojala bi ekipa koja bi se zvala „Ljudi u zelenom“. Kao oni što ulaze u GSP sa žutim trakama. Njihov posao bi bio da mogu kad oni hoće da ti pozvone na vrata npr negde do 8 uveče i prošnjuraju ti po kući.
- Šta bi oni gledali?
- Sve. Wc šolju, sudoperu, el imaš paučinu, prašinu, kese đubreta itd.
- I šta ako nisi dovoljno čist?
- Kazne te novčano, ako npr skupiš tri minusa za stambenu nehigijenu.
- Pa ti vidi onda da ne koristiš četku govnaru posle sranja!! Ili npr može kontrola kamerama, kompjuteri prate da li si u toku dana uzeo metlu i usisivač u ruke. Ako nisi, odma pišti alarm. Ako ne postupiš po zakonu, sledi ti kazna i tada dolaze ljudi u crvenom. Da te pretuku.

- Je li, a kako tebi radi mozak?
- Pa na množenje. Nekad mi radi i na sabiranje, ali pretežno na množenje. A tebi?
- Pa na množenje.
- Oni koji množe su vizionari, ovi drugi što sabiraju oni...
- Ih prate?
- Da.
- A kako to hodaš?
- Imitiram Amosa.
- Dobro ti ide.
- Pa lako je, samo uđeš u Amosa.
- Kako je to biti u Amosu?
- Amoski..
- Hahahahaha.
- Amos mi je ispričao koliko sve postoji načina da napraviš pajp. Načini su me fascinirali, te sam smislila da on napiše priručnik koji bi se zvao „1001 način“. Marko bi mogao da mu ilustruje priručnik, i za par meseci dobre distribucije to bi bio bestseler.
- Da si ti izdavač, da li bi mu izdala knjigu?
- Bez razmišljanja.
- Blago popularnom i bogatom Amosu.
- Blago nama bre.
- Blago nama.
- Očekujem da sledeće godine potpisuje knjigu na Sajmu i postane idol generacija i generacija umesto koje je neko najzad otvoreno progovorio. Prvo gostovanje očekujem kod Kesića u Fajront republici.
- Mislim da će mu biti potreban PR, suviše je čudan sam da priča sa novinarima.

- Auuuu šta ja sve imam u džepovima!?
- I ja! Ajde da se igramo ovako, ja tebi preturam po tvojim džepovima i pogađam na slepo šta to imaš u njima. Onda ti.
- Mislim da bi to bilo nenormalno...
- Moguće da bi...Nego, nešto me boli kičma od ovog stajanja. Kad bi recimo mogla da odšrafim trup i samo ga stavim pored sebe tu na stepenice da odmori i nastavimo razgovor.
- Gornji deo trupa sa glavom? A de stoje noge?
- Pa tu pored.
- Ko bi onda bila prava ti? Kome bi se obraćao, nogama ili trupu?
- Trupu čoveče. Delu sa glavom.
- A da ti ostanu ruke i glava, ko bi bila ti?
- Pa glava.
- U prevodu, presadite mi samo glavu!
- Glava glavu čuva!
- Ovaj naš razgovor me podseća na filmove Džima Džarmuša.
- Na onaj crno beli?
- Vidiš, mogli bi film da snimimo, samo bi nam falio producent i reditelj, scenario već imamo.
- Ko bi bio reditelj?
- Pa ja se ne bih ograničila na Srbiju i srpske reditelje, ne bih recimo volela da režira ni Dragojević, on se prodao, ni Gorčin Stojanović, ni Marković, ni Kusturica, ma ni jedan. Možda Tarantino?
- Da bre Tarantino..
- Bilo bi: Dragi Kventine...
- Film bi se zvao „Tečka“.
- Amos bi reklamirao svoj priručnik „1001 način“ pre projekcije našeg filma. To bi bila svojevrsna fuzija...
- U toj fuziji svo troje bi se obogatili.

- Sinoć dođem kući i umesto da zaspim krenem da razmišljam o tome kako biti neprekidno prisutan.
- Tj. kako biti u fuziji sadašnjeg trenutka, ono kad si potpuno svestan trenutka? Dok se zapertlavaš, pereš ruke, sudove, usisavaš, čitaš, hodaš, slušaš muziku, svaki jebeni trenutak?
- Da to.
- To je teško, mnogo teško.
- Mnogo teško.

- Kako zamišljaš planetu za 150 godina?
- Zamišljam prirodu. Zamišljam Avatar foru.
- Kako?
- Pretpostavljam da će planeta Zemlja sama da se pobrine za to. Mislim da je Zemlja u fazonu da nas mnooogo dugo trpi, nas ljude.
- Misliš, prilično smo joj se smučili. Kao nekad dinosaurusi?
- Pa da, mi živimo u vremenu kad u stvari čekamo da Zemlja popizdi.
- I da izazove katastrofu, da počne priču iz početka? Da li bi neko preživeo?
- Možda.
- Jel bi volela da preživiš?
- Ma samo nek mi presade glavu...

zA mARIJU

2010-11-05T12:01:00.002Z

- Ne znam zasto, to sam milion puta preturala po glavi, i dalje mi nije bas jasno zasto me je toliko ponizavao. Normalan covek to poveze s tim da te taj neko prosto vise ne voli. Ipak, znas kad nesto osecas? I siguran si u to? Osecala sam da me jos voli. Kad se covek upusti u analizu, ostaje mu samo da se zbuni.

- Veruj mi, i dalje sam zbunjena. Niko me nikad nije u zivotu tako zbunio.

- Znam zasto se neke zene naprave na krpe. Jer mnogo vole i nemaju samopostovanja. Svesno sam odlucila da imam samopostovanja. Eto, to imam. Samo, sta sa tim? Nit se kuva, nit pohuje, niti sa tim mozem da ides u Prag.

- Nema muskarca koji bi mogao da mi pridje, osim vilama. On mora, da bi usao u moj vidokrug da bude ili zauzet ili da zivi na drugom kraju planete. U prevodu, mora da bude emotivno nedostupan. Tada sam spokojna. Slobodan i dostupan mene ne zanima.

- Jos nesto. Ono od cega bezis, neumitno te juri. Obrnuto tome, ono sto ti juris, neumitno ti bezi. Izmedju ta dva je resenje. Da postanes dostupan i da pustis da ti se desi. Ko moze. Ja znam da tesko sta mogu vise, jer mi fali karika za samofunkcionisanje.

- Citala sam neku blesavu knjigu sinoc. Blesavo koliko glupa. Ali sam na kraju plakala. Glavna junakinja umire. Covek kojeg je volela ceo zivot dolazi u bolnicu i drzi je za ruku. Govori kako je i dalje voli. Tako ona umire. Mora da sam budala, ako i jesam, prikricu to svojom bezobrazlukom.

- Znas da sam ja Kalimero i da me bole nepravde. Te nekako u skladu sa tim sve mislim da bi bilo pravedno da se moja prica razresi. Jer ja joj ne nalazim resenja. Fali mi mnogo odgovora. Ponekad mi se ucini da su tu, ali kao da protutnje kraj mene. Neki trip sa zlatnom kocijom, ako sad ne uskocis, nema vise.

... Cousins ... All Farka Toure ...

wHY bOTHER?

2010-10-30T15:52:00.003+01:00

U jednom od onih trenutaka kada se vaša ličnost slama, kada ono što ste svijali ko ptica gnezdo – ruši, tada se ego krokodilski bori za svoj tron i dalje učešće u vašem real životu. Tada se otpor kao kataklizmični udarac obrušava na već nejako i zbunjeno biće, koje pod težinom unutrašnje borbe može ili da vaskrsne ili da se razboli.

Obično se razboli. Toliko obično da to postaje obično. Kao da je grip u pitanju. A bolest kao jedan od pokazatelja neuspeha pokazuje samo stanje duha kroz telo.
Pokazuje da nešto ne valja i da ne radite dobro.
Da se daješ gde ne treba.
Da se pogrešno usmeravaš.
Univerzum vas nikad neće navesti na pogrešan izbor, on vas voli, i kao takav iako suviše ezoteričan, on predstavlja nepogrešivu vodilju u svetlost.
Univerzum traži da budeš opušten, lud, hrabar i pun vere.

Elem, danas mi se srušio jedan mit. Teško je čoveku da prizna i da pusti to već jednom!
Materijala za neke mitove ponekad nema više, potroše se vremenom ili prostorom, whatever, a od onih sam koji veruju u mitove.

U mit o sestri na primer.
U mit u poljubac žabe – princa.
U mit o ljubavi na daljinu.
U mit o prijateljstvu.
U mit o svetlosti.

... Sunshine ... Misli Mene Gone ...

fEEL

2010-10-21T12:24:00.002+01:00

Dešava se: druženje sa ženama. O kako su divne u svojoj nepristojnosti. Sa svojim sisama, guzicama i frizurama. Čine da ne budem setna ko što jesam.

Gubitak: Konjanik je ispario iz mog mozga. Sasušio se u lancu spojenog vremena i kilometara između nas.

Dobitak: poeta S me je sanjao kako letimo zajedno. I kako u međuprostoru samo slutimo jedno drugo. Jer se ne vidimo.

Osećam: pesma „Feel“ Robija Vilijamsa bila je početak i kraj. Nisam to ukapirala na vreme. To je taj usud da više obraćamo pažnju na snove no na javu. No jave mi ove, ne ljuljam se više na oblaku oproštaja. Zaljuljala sam svoju ljutnju.

Milica:

- Namučila sam meso! (Namočila meso u jogurt)

- Daj mi jedan pobuljac. (Poljubac)

- Čitaj mi Cerepanku. (Crvenkapa)

- Mama, zašto prada mak? (Pada mrak?)

- Neću dorukač! (Doručak)

- To je bilo JUĆAS! (Sinoć)

... Les Blиrots De R.A.V.E.L. ... Pipo DE Bilan ...

sTRAH iTD...

2010-10-18T14:15:00.002+01:00

A šta je strah do suštinska reakcija nesigurnog bića?

Koren straha je u tom biću.

Bežanjem od straha bežimo od svog bića.

Itd.

Kada počinje strah?

Željom da budemo sigurni.

I kada nešto izričito želimo.

Kada to ne smemo da izgubimo.

Itd.

Kako se prevazilazi strah?

Prihvatanjem bola.

Prepoznavanjem svog otpora da nešto JESTE.

Jer otpor je bol.

Itd.

Lako je.

Itd.

... Thievery Corporation ... Facing East ...

zNANJE iMANJE

2010-10-06T10:53:00.004+01:00

- Kako je bilo tamo?
- Dobro.
- Ništa ne pričaš.
- Što bi pričala?
- Pa da, mi smo tvoji neprijatelji.
- Zašto uvek govoriš u množini?
- Jer smo mi tvoji roditelji.
- Ja vidim tebe trenutno. Tebe jednu. Osim ako sebi ne persiraš ko oni seljaci iz „Znanja imanja“?
- Nećeš ni da sediš sa nama.
- Što bih sedela kad gledate seriju?
- Šta radiš za tim kompjuterom više?
- Igram igricu.
- Lepo Boga mi.
- Možda bi ti se više svidelo da gledam sa vama seriju?
- Bilo bi ti pametnije.

Nekako sviknuta da ocenjuje, procenjuje, vedri, oblači i zna najbolje za mene, bilo kakva vrsta bunta s moje strane u njoj stvara još veću i izraženiju potrebu da me kontroliše. Kroz gluposti. Od toga gde bih mogla knjige da složim, kakva mi je frizura, jesam li našminkana, šta mi bolje stoji, do toga da me nikad ne pita kako sam.
Moja patološka potreba da večito bežim nije ništa do nus proizvod tog odnosa. Bilo gde. Pa makar i na gore.

Neko je nekad rekao da ako nekog ne razumete, vi ga u stvari ne volite dovoljno. Ne bih rekla da je roditeljska ljubav bezuslovna. Majke vole svoju decu jer su njihova, bar većina verujte mi. Retko koja će to priznati. Naročito one koje nisu voljene. I kod očeva je stvar slična.

Neko je nekad rekao da je dve stvari najteže sprovesti: vaspitati dete i upravljati narodom. I roditelji i lideri duboko su potonuli u pokušajima. I jednima i drugima pokušaji se zasnivaju na principu pogodaka i promašaja. I jedni i drugi nemaju izlaza, ali imaju prolaz. Kroz taj prolaz neki se provuku, protrče, neki doveka puze, neki izađu sa medaljom, neki ponovo zatrudne, a neki postanu vratari na ulazu. Kako se ko snađe.
I kako ih deca nauče. I narod.

... Dušan Radović ... Sve što raste ...

2010-09-30T08:00:00.003+01:00

Kad se umoriš od igre, ostaje ti da uz Oče naš na adresu svog dužnika pošalješ i telegram sledeće sadržine: „Marš u pizdu materinu.“

... Thievery Corporation ...Vivid ...

tESNA kUĆA

2010-09-20T12:49:00.002+01:00

Ta je kuća tesna, a da nije mala. Prenatrpana nameštajem, krpama, zavesama, stolovima, stoličicama, miljeima, poentlesima i goblenima ona hropće pod težinom sebe same.
Od onih sam što bacaju, recikliraju, premeštaju i iznova prave novi red. Ovde sam sapeta da to ne činim, to je uvreda, kažnjiv prestup, zakonom neregulisana i nepisana, ali jedino prihvatljiva kategorija.
Ono što smem, to je da sređujem do besvesti. Evo me, usisavam još jednom, to je moja terapija kao i pranje sudova. Ova atmosfera nagoni da briskam, poliram, glancam i zatežem, dok zadubljena u svojoj stoličici Milica prelistava slikovnicu.
Digne glavu i kroz usisivačku buku se razdere: Maaaama! Gasim usisivač, upitno namrgodim lice: Aaa?!

- Mama, ja te znam samo kao Ivanu mamu. A ko si ti?

Nasmejem se, kupujem vreme dok me dete prodorno gleda i duboko u mom Biću valjda znam ko sam, ali ovo što sad jesam ja i nisam baš, te ćutim. Pa ko sam? Ona me gleda, zna da ovo pitanje zavređuje nekakav odgovor, a ja gledam u gajtan usisivača koji izdajnički čuči iščupan iz struje. Ova tišina mog neodgovora je nefizička dimenzija realnosti. Zatičem sebe kako frajerski pružam detetu šaku i rukujem se s njom praveći fazon. Čisto zavereništvo.

- Ja sam Ivana. A ti, ko si ti?
- Ja Milica! A ko si ti?

Istina je da ne znam. Istina je negde u meni. A mene mi, sebe mi se, više ličim na ovu tesnu prenatrpanu kuću što samo ne pukne od trica, andromolja i kučina nego li na bilo šta drugo.
U njoj svaka se vrata zatvaraju posebnom tehnikom. Jedna samo ovlaš gurneš, druga nadigneš, treća treba da caknu, na četvrta se nasloniš desnim bokom ne bi li jezičak našao svoj put... Kristalne čaše i vazne svuda su po komodama. Prazne plastične flaše, tegle, teglice, poklopci, poklopčići, gumice, šerpice, lonci i lončici. Džemperi ištrikani pre dve decenije mrtvuju naležući jedan na drugi. Dva tri ćilima skupljaju moljce. Konceptualna umetnost moje majke zauzima stoprocentni učinak.
Ova kuća je puna andromolja. A ja ličim na nju.

Nemojte ovo čitati umom. Zamislite samo da vas trogodišnje dete pita: A ko si ti? Otvaraju se mnoga vrata na koja ne utiču posebne tehnike otvaranja, a ovo pitanje je poezija.

Ova kuća, baš kao i ja živi drukčije radnim danima nego neradnim. Negde mi je žao ove kuće jer se urušava, ali urušavamo se i mi, kao cigle naslagane pre 40 godina i kusur.

- Šta se desilo s tvojim brakom?
- Ništa, urušio se. To i nije bio brak.
- No?
- No ništa. Samo hemijski proces za produžetak ljudske vrste, ko da nas nema dosta na planeti.
- Sedam milijardi.
- To se priroda poigra sa nekima od nas.
- Što se ne poigra sa mnom?, prekinula je moj niz.

Sedela je preko puta mene, povezane kose u konjski rep i gledala me pravo u oči. Šta sam mogla da joj kažem sem da slegnem ramenima? Volela bih da ostane trudna, volela bih jer bi ona to volela. I bila bi odlična majka, bolja od mene verovatno. Možda ne bih smela o ovome da govorim, ali ona ne može da se opusti. I imam utisak da obično treptanje očima kod nje iziskuje vojni manevar, toliko se stegla i uplašila življenja da motri na svaki potez. Petlja sa Bogom, a rastavljena od sebe same nije ni bliže njemu. Negde se saplela i dalje se sapiće. Znam da u tom sapinjanju ima i mazohizma.

Moj ćalac non stop spava u fotelji. Kao mačka. Majka besomučno gleda televiziju. Ja mu dođem tu kao izbeglica u ovoj tesnoj prostranoj kući. Milica dete mi pravi kuglice od plastelina. Jesen je već, Tom Waits se pojavljuje s jeseni, a jedni druge ćemo tek sad gledati.
Ćalac se odjednom budi i uplašeno pita:

- A gde je moja majka?
- Tvoja majka je umrla., kaže mu moja majka.
- Aa, pa dobro.

Onda nastavi da spava. Malo sam tužno-vesela kad vidim ovaj prizor, malo besna, dok ne uronim u svoje prenatrpano biće. Treba još da se čisti, treba da se čisti, kažem u sebi. Majka se smeje, odlazi u kupatilo između dve reklame. Za nju je san san, ručak ručak, nemirno dete nevaspitano dete, moja ruka zakucana za tastaturu gubljenje vremena.

Uključujem usisivač. Ne znam prija li tepihu ovo svakodnevno masiranje leđa, ali meni prija. Iznevereno dete me i dalje gleda. Za nju ovako malu ručak nije ručak, niti je kupatilo kupatilo, niti je mama Ivana samo mama Ivana. Iza svega traži značenje. Dok usisavam nepostojeće mrvice u glavi mi talasa A ko si ti njeno pitanje.

Zamišljam devojčicu koja trči ispred oca pa mu se vraća u zagrljaj. Onda odu na šampitu i bozu.
Zamišljam devojčicu koja sedi ispod stola i jede svoj kolač sa višnjama.
Zamišljam devojčicu koja crta. Dobra je, tiha i ne smeta.
Zamišljam devojčicu koja pravi novčanice od novina. Slaže ih po apoenima. Pravi prodavnicu. Na terasi se igra doktorke. Onda krene da piše neke andromolje. Zaljubljuje se isprva u mačke. Ne beži od kuće. Samo jednom. Da bi joj se ponovo vratila bežeći od druge.

Pa ko sam? Ova kuća možda, što treba da se očisti, ostane prazna, da se poruše neki zidovi, napravi biblioteka, ubaci ogledalo i mačka.

... Tom Waits ... Jockey Full Of Bourbon ...

Otac moje kćeri - Nenad Veličković

2010-09-16T08:40:00.000+01:00

Klik. Plin.
Nemamo papke i vunu, ali blejimo. Ne razlikujemo ražanj od koplja za zastavu.
- Ne kontam.
- Ima vremena, skontaćeš. Ne jesen krećeš u školu. Bićeš mali vojnik u velikoj bitki za znanje. Naučićeš mnogo važnih stvari. Naučićeš da dižeš ruku kad te nešto pitaju, da ne govoriš dok te ne pitaju, da stojiš u redu, da ustaješ kad ti se ne ustaje, da ideš na spavanje kad ti se ne spava, da se djeca dele na razrede i odeljenja, da se jede kad je pauza a ne kad si gladna. Naučićeš da zbog krivice jednog obično kažnjavaju ceo razred.
- Zašto?
- Zato da jednom, kad porasteš, mogu da ti isključe plin iako si ga na vreme platila. Budućnost je puna obećanja za decu koja dvanaest godina uče ono što im najviše treba. Egalite, fraternite, liberte. Jednakost, bratstvo, sloboda.
- Zašto onda mame i tate šalju djecu u školu ako djeca uče ono što im ne treba?
- Zato da im ne smetaju u kući i zato da ne plate kaznu, jer sva djeca moraju po zakonu dobiti osnovno obrazovanje.
- Hoću li i ja dobiti osnovno obrazovanje?
- Hoćeš. Jedva čekam da naučiš korjenovanje, valenciju, broj stanovnika Zimbabvea, diferencijalni račun. Nijedan se momak neće htjeti zabavljati s tobom ako ne budeš znala integrale. To je za život mnogo važnije nego naučiti kako se prave kolači, koje su gljive jestive, kako da se prestaneš bojati buba, kako da otjeraš mrave iz kuhinje bez ubijanja, kako da pošalješ pismo kompjuterom, kako da nahraniš bebu...
- Gdje se to uči?
- U školi sigurno ne. U školi se uči koliko je visok Mont Everest, koliko je duga Volga, koliko nula ima milion.
- Šta je to nula?
- To je ništa. Kad imaš jabuku, pa je pojedeš, pa je više nemaš.
- Imam odgrizak.
- Tako je. Imaš i državu, pa ti ostane odgrizak.
- Ima li neko milion maraka?
- Imaju neke čike.
Kakve su to čike? Pametne, realne, sposobne. Oni troše tuđu djecu u svojoj zemlji i štede svoj novac u tuđim zemljama. Oni su budućnost naše vrste. Vjeruju u Boga, djeluju po Darvinu. Šest dana nemaju milosti, sedmog dijele milostinju.

Otac moje kćeri – Nenad Veličković

kURS zA eVIDENTIČARA

2010-09-14T21:37:00.000+01:00

- Dakle Saška, šta je potrebno da se čovek zaposli kod vas?
- Što kod nas?!
- Tvoja koleginica ima trudnički stomak cirka sedmi, osmi mesec. Trebaće joj zamena, te dođoh da pitam, `oće li biti neki konkurs za to mesto?
- Pa ne baš.
- A šta će biti?
- Pa...G17+.
- Šta bre G17+?
- Preko njih školska, samo preko njih...
- Saška, ovaj...mislim ti radiš u jebenom centru za zapošljavanje, iliti birou rada?! Ne kontam.
- Šta ne kontaš? Trudnica koja ide na porodiljsko je došla preko te stranke. Tebi ostaje da uhvatiš debelu vezu za bilo gde.
- Ne kontam jer je ovo jebeni BIRO RADA! Bar bi ovde morao da postoji jebeni regularni konkurs!!
- E, nemoj da psuješ.
- Dobro jebote neću.
- I gde ti živiš uopšte?
- Molim?
- I bre, ovo je težak posao, nije tako slatko ko što ti se čini, radiš sa kojekakvim ljudima i bože moj sad sam se setila, ti nemaš ni završen kurs za evidentičara.
- Molim?!
- Kurs za evidentičara. Nego, si bila na 15 godina mature?
- Bila sam...kakav bre kurs?
- Ja ne.
- Što ne?
- Ma daj molim te...koje kretene da gledam? Evo ti knjižica, javi se 14.oktobra.
- Šta bre ti meni daj molim te!? Vi ste bre svi kreteni po državnim resorima. Odem bre u jebeni centar za socijalni rad, socijalna radnica gleda kroz mene, treba joj pola sata da pokapira šta joj pričam. Kažem joj, bivši mi je muž narkoman, hoću da ga prijavim, socijalka se rasplače, prostre se po stolu i kaže: I moj sin ćeri. Uhvatim sebe kako je tešim. Odem do pravne službe u opštinu...
- E nemoj da me gnjaviš više, imam stranke! Dođi četrnaestog.

mILIČINE mINIJATURE

2010-09-14T14:00:00.001+01:00

Zvoni telefon.

- Milice, javi se!

- Ne mooogu, crtam!

- Javi se bre!

Čujem kako trči do telefona, prekida zvonjavu:

- Ovde Milica, ko je to?

Trenutak - dva ćuti, onda kaže:

- Mama kaki. Ćaooo!

Dolazi u kupatilo, gleda me službeno.

- Ko je to bio?

- Suza. Da joj se javiš!, okrene se i ode u sobu.

Gnjave se. Gomila. Ćebovanje. Smejanje. Onda je on pita:

- Milice, oćeš da se udaš za mene?

- El imaš ti bazen?

Vrtić. Ručak. Najsporija je od sve dece kad je hrana u pitanju. Vaspitačica je hrani. U jednom trenutku joj kaže:

- Milice, ajde malo brže žvaći!

- Snežo, ja nemam ni tri godine!

Posle vrtića. Pitam je:

- Kako je bilo u vrtiću?

- Grozno.

- Što bre grozno?

- Niko ne plače.

- Što bi plakali?

- Jer su u zatvoru.

- El ti se neko sviđa iz grupice?

- Da..

- Ko?

- Pa Luka. On jedini plače.

- Mama, aaam...ja imam ribicu, a Sava ima piškicu?

fUNNY pEOPLE

2010-09-13T09:49:00.002+01:00

Ovih dana petljala sam sa bogom, a da je sve u meni odavno ljuto na njega, i da ni jedna ćelija mog bića ne veruje više. U strahu u kojem živim, ja arogantno tražim spasenje za meni drago biće. Uslišio je molitvu, tako sam to shvatila, digao je biće na noge, osnažio ga i pustio da živi dalje. Ili je prosto bilo zapisano tako da bude.

Zaljuljalo se naše nebo, oluja je prošla, opet je sunčano i ja sebe posmatram s oblaka, po ko zna koji put. Gledam kako ujutru pomaljam svoje telo dok zvoni sat. Kako ustajem pomalo slomljena, pogledam u spavajuće dete, odgegam do wc šolje, sednem, piškim s desnom rukom naslonjenom na kadu, ustanem, stavim mleko za dete, probudim ga, spremim nošu, odvedem u vrtić. Gledam kako sam sad na pijaci, mašina koja tovari hleb, breskve, jogurt, mleko, 300 g mlevenog mesa. Kese i istegljene ruke. Ključ od stana u torbi je negde duboko daleko. Stepenice. Pomalo sam kao robot. Zaboravljeno biće u sivoj trenerci i patikama. U sebi kao da mantra To je stvaran svet oko mene samo čekam da prođe. Težina njenog tela veća li je od gravitacione sile? Potrebna li joj je gravitaciona sila? Ili samo George Winston da poleti s njim?

Romantično nadasve.

Nako s oblaka skrenem pogled na drugo biće.

Posmatram njega kako spava i kako mu je kuća u haosu. Kako mu majka dolazi i skuplja prljav veš. Kako je ispraća mutnim pogledom. Ustane, ispiša se, zapali cigaretu, gladuje, ne gladuje, pozajmljuje novac, duguje, ode na internet, skuplja bubašvabe oko sebe. Jebe se s njima. Trashy nadasve.

Posmatram drugog. Dugo spava. Skuplja svu svoju strpljivost za jedno žensko plavo biće, ali, radila sam i ja to. On tako hoće. Ustane, pojede brdo hrane, gledam ga odozgo i bože moj ko da ga nikad nije bilo u mom životu? Trgnem se. The more you ignore me the closer I get.

Pogledam na trećeg. I on spava. Iskidan od prethodne noći. Piksla puna pikavaca. Kompjuter na stand by. Ustane, klikne mišem na podlogu, skuva kafu i popije, spusti se svojim novim autom do grada. Bleji. Kenja. I uvek je tu. True romance.

Onaj četvrti je daleko kao i peti. Četvrti me podseća na ovog prvog, samo je njegova sofisticirana varijanta. Peti se ne uklapa ni u šta. Ipak, obojica su Aliens of the deep.

Funny people. Tako je kad gledaš s oblaka, a dole kad si pomalo oreš nogama beton, retko poletiš, osećaš težinu vode, vazduha i dužinu kičme. Smeješ se, podmićen si životom i živiš. Uzimaš zdravo za gotovo većinu stvari kad porasteš i prestneš da zuriš u nebo. Pogled prikucaš za tlo i hodaš.

A ja sanjala noćas da letim.

... George Winston ... Walking In The Air ...

a jA pOPUT vRAČA

2010-08-31T21:15:00.000+01:00

Završetci se tek tako prišunjaju. Misliš da kontrolišeš svoj život, misliš da ćeš ti odlučiti kada je gotovo, kada to zauzdavaš i koje konce povlačiš, kad ono uvidiš da uopšte nije tako. Desi ti se maj, jun, jul i avgust.

Jul. Jezero. Plivam. Suze se već slivaju u slatku stajaću vodu. Koncentracija ovih suza napraviće slano jezero. Biće to atrakcija.

- Kako si ti inače?, pitam ga.
- Ja super! Što, a ti?
- Am, i ja.

Avgust. Sanjam ga. Sati pre toga mislim o njemu. Daleko smo, a vrlo blizu. Ruke su mi tople. Sanjam ulazak u lift, on i ja, moj stan na devetom spratu, dve čaše vode, ja izlazim iz kupatila, on me čeka kraj dovratka. Smeši se. Ne znam da li da stanem pored njega ili da ga sa ono malo hrabrosti poljubim prva. Bujica besmislenih reči.
Probudim se. Podignem ruku, spustim je na stomak, pa malo niže. Do šest sati ujutru radim ništa. Kad svane, nisam više željna ljubavi, niti sam romantična. Ne želim opet da se udam. Kad pomislim na udaju, prva asocijacija su mi muške čarape, kompjuter i fudbal. Kad pomislim na njega, prva asocijacija su mi njegovi prsti i zubi. I da treba izmisliti neku zabavu do onog trenutka kad će nam se usne spojiti. Nije problem. Propušiću opet za početak.

Septembar. Shvatam da sam sama. Zbog vrtića. I moje treme koju delim sama sa sobom. Eto, u tom slučaju treba imati nekog.

Mogu da obrćem ove mesece, da dodam i maj i jun, ništa se bitno neće promeniti i kako to obično ide, ne postoje ni dani, niti meseci, postoji samo energija, odstupajuća od bilo čega u tadašnjem životu.

A ja poput vrača, pipam po svom srcu, jer ne znam gdje, ali osjećam da me boli, boli, a vidim: otvaram nove rane – kao dobar vrač, koji svakom nađe leka, a sebe usmrti.

Danilo Kiš

pERSONA nON gRATA

2010-08-29T11:37:00.002+01:00

Ponekad pomislim kako sam mu oduzela sve. U sećanju koje tek za nijansu bledi, razaznajem njegovo lice, krupne oči, duge trepavice, mrki pogled, i hod oslobodioca Beograda. Ali to je samo hod, farsa, maska, gluma, pozornica. Taj hod maskira njegov konstantni plač, nemoć, nemogućnost da veruje, slabost. Dugo mi je trebalo da taj hod povežem sa nabrojanim. Jer čovek se po hodu prepoznaje.

Dugo mi je trebalo i da ga izbacim iz sistema, ali sam se izbacio, nije imao više motiva za nas, zaćutao je i u svojoj patnji zavezao sve jezike sveta, čak i onim neizmišljenim. On pripada onom soju ljudi, koji ni po čemu drugom nisu posebni osim po prizivanju nesreće. Oni koji iz straha ne hodaju napred, već bočno, sa strane.

Ne pominjemo ga više. Izbrisao se sa naše liste. Da se pojavi, ne znam da li bio bio ikako dobrodošao. Čudo je to kako se između ljudi i dece stvore kanjoni, nepremostivi, strmi, šiljati. Ali, i kanjoni se ipak prelaze. Fakultativno ovo kažem, jer znam da se neće potruditi ni da korakne do kanjona. Ipak, osećam da će jednom da zaplaninari, ako to pre njega ne učini njegovo dete.

On je naša rana, njena i moja. Ali i mi njegova. On je naš jad, čemer, ono o čemu ne govorim ni sa kim kako valja. Mi smo ono što on ne pominje.

Razumela sam i to da biti s detetom samo određenim danima jeste svojevrsni pakao. Ipak, taj pakao je manji od onog u kojem smo bili. Negirati postojanje jednog bića jeste treći i najgori pakao od svih ovih, jer ga gradi za samog sebe i pritom se kažnjava ne shvatajući da čini veliki greh, a greh je sam po sebi najveća kazna.

Izbrisao se čovek. Nema ga. Umro, zamro, hibernacija, on postaje asocijacija na sve one zamiruće očeve koji su to samo biološki i nikako više.

Ali, ponekad pomislim kako sam mu oduzela sve. Ali i on je meni.

Ponekad pomislim koliko me je koštala radoznalost.

... Chris Cornell ... Time ...

tHE sOCIETY

2010-08-28T11:48:00.002+01:00

Ne mogu, a da ne priznam da me je naš susret porazio. Poražene, gledale smo u neku drugu realnost, jer ovo što smo sada imale postajalo je irealno. Prethodne večeri primetila sam još jednu stvar, a to je da mi Dunja nedostaje, najviše zbog smeha koji nas je preplavljivao. I poverenja. Ali njena realnost nije isto što i moja. Ni realnost ove prve imenom nepomenute nije mi zajednička. Naše realnosti međusobno postoju irealnosti. Počela sam nekih ljudi da se bojim zato. Pa i nje. Možda sutra ne bude tako? Ipak, kvantitet ide uz kvalitet. Osim u karmičkim ljubavima.

Imam problem? U prijateljstvu, u kojem nikad nisam imala. Ili retko.

Tako bih definisala neke odnose, nako face to face. Ali čemu?

Ne, nemam ja problem.

Ne želim više da budem unutra. U sebi.

Što sam više u sebi, to sam više out of myself. Možda je to samo iracionalnost moje percepcije, ali hunch mi govori da sam u pravu. Ali, ko je ikada imao nešto od prava? Time što smo voljeni jedino je pravo. Jedina zaštita. I to što volimo.

Volim to biće. Dovoljno mi je da bude tu negde u svemiru.

There is a pleasure in the pathless woods,
there is a rapture on the lonely shore,
there is a society, where none intrudes,
by the deep sea, and music in its roar:
I love not man the less, but Nature more.. (Lord Bajron)

… Eddy Vedder… The Society …

pOSVEĆENO gRAVITACIJI - sLAVIŠA kRSTIĆ

2010-08-08T18:24:00.001+01:00

Ово је реконструкција приче коју ми је о свом брату испричао Пит Гамеди док је чувао овце на планини.
Његов брат, док је на том истом месту седео у хладовини дрвета чувајући може бити исте те овце, забављао се тако што је имитирао гласове својих пријатеља који су остали у граду. Нарочито је био поносан вештином опонашања женских гласова, а у једном баш таквом тренутку прилазио му је усамљени планинар који је већ био уморан од дугог пешачења. Приближавао се дрвету издалека, збуњено окрећући главу и тражећи све те женске особе које су се чуле у његовој све већој близини. Брат Пита Гамедија га је спазио али је, прикривен иза стабла, пустио да се усамљени планинар још мало потруди како би пронашао извор гласова. На крају је намерно истурио ногу тако да је онај, који је већ очајавао окрећући се у месту око сопствене осе, може видети. Окретање је тада престало а кажипрст је уперен према дрвету.
''Хеј! Пријатељу! Добро је што сам на некога наишао! Чујеш ли и ти све ове гласове? Помислио сам да се приближавам некаквом женском планинарском кампу, али гласови ми се изгледа од силног умора причињавају. Да ниси можда срео неку горску вилу која се поиграва са исцрпљеним путницима?''
''Није те сунце ударило у главу, пријатељу мој, пред тобом се заиста налази једна вилинска душа, и ти управо гледаш у њу. Ја сам горска вила-смрсикоса Цеца, она која је држала надалеко чувени фризерски салон ''Це плус ен'', који је после мог развода брака променио име у ''Це минус ен''. Опрости ако си нас другачије замишљао.''
Завршивши своју изјаву, брат Пита Гамедија наставио је да истим гласом, гласом своје школске другарице Цеце, певуши неку песмицу, а усамљени планинар који је већ био сигуран у постојање вила, подигао је главу према даљини. Запазио је да се планински врхови подижу и уместо увис штрче улево, као и то да је тло на којем стоји сада позиционирано као десни зид. С обзиром на то да је планета округла и замисливши наш положај на њој, помислио је, овакво стање ствари је реалније него да увек стојимо привидно вертикално. Није осећао страх јер је имао поверење у силу земљине теже.

06082010
1316
Кирхдорф

iLLUSION

2010-08-07T17:53:00.003+01:00

Zar

Može

Ostane

Potpuna

Tajna

Ono

Što

Među

Ljudima

Desi?

jAVNO dOBRO

2010-07-29T14:25:00.001+01:00

Prema sebi nekako više ne mogu da merim stvari. Pod tim podrazumevam odluke, situacije, odnose, ukuse, komunikaciju, dodire, prijateljstva, karaktere, način življenja. Jer ima neko vreme, nisam po meri ni srazmeri, ali naviknuta sam na to, sviknuta.

Nisam lepo porasla, ali nisam ni genetski modifikovana kategorija.

Ipak, ja sam nešto dobro i zdravo.

Nekad sam bila veštica, a čini mi se da sam to i ostala. Ipak, ne mogu da kažem da sam ostala vidovita ko što sam bila.

Uvek sam skupljala impulse drugih ljudi. I slala, ali sam znala šta sa njima, gde da ih smestim, u koju odaju moga bića. Sad postajem žena koja ih samo skuplja i šalje, ali ih nigde ne smešta, živi po malo zbunjena i odvaljena u toku i od toka života. Bez neke vizije. Ja sam nevidovita veštica, koja ne razume bistro i jasno ono što radi.

Ali, zdravo sam i dobro, ako ne i javno dobro.

Sviđa mi se čovek. To je dobro, a i zdravo. Od toga i kreće ovo nemerenje, ovo moje veštičarenje bez vizije, jer nema vizije, jednostavno ne da mi se vizija, nije do mene, ja prosto nemam ništa s tim.

Zato Dotičnog ne želim da ubacujem u svoj sistem, pre bih da ga pustim, ali da ga pritom ne čekam. To u stvari radim već neko vreme, svesno i nesvesno.

Dok sam napravila ovo svoje dobro zdravo stanje, dugo sam na grbači vukla repove. Ovo me je oslobodilo. Reklo mi da sam živa.

Možda je to to?

Nemam viziju o tome.

Nije on brodolomnik.

Nije ni superiorno biće.

Nije ni kontaminiran predrasudama.

Nije ni natprirodan.

Elem, vodovitost sam izgubila, veštica ostala tek toliko da mogu da prepoznam jesam li u opasnosti ili da bivam mirna. U tome sad tražim pravu meru. Da pustim da se stvari same izmere.

... Bjesovi ... Kiša ...

nEŠTO kAO vODA zA čOKOLADU

2010-07-25T20:52:00.003+01:00

Sve što prizivaš, neumitno ti dolazi. I dobro i loše.

Tamo gde ti je usmerena pažnja, tamo ti energija i odlazi.

Zato, pazi gde ti odlazi pažnja. I u šta sumnjaš.

Sadomazo osobe sumnjaju u dobar odnos. U to ime usmeravaju svoju pažnju. Energija odlazi na sumnju. Da li ste imali sadomazohistički odnos ikada?

Ja jesam. Više ne. Odavno, ali ih gledam svaki dan. I prepoznajem kao zauške, boginje, nešto što preležiš, preživiš i izlečiš se i postaneš imun.

Gledam sadomazo čekanje. Suze u očima, amneziju na trenove, rasejanost misli, pokreta. Odnošenje. Prinošenje žrtvi. Narkomansku zavisnost. Pa sumnja, pa hladnoća, pa toplina. Praštanje. Žrtvovanje. Spašavanje. Menjanje uloga. Trpljenje. Sažaljenje posmatrača. Samosažaljenja. Ćutanja jednih i drugih. Opet hladnoća i trpljenje.

Ono što vidim u njenom licu i držanju tela me poražava kao biće. I tim sjajnim ručkovima koje zgotivi za pola sata. Tu ljubav u svakoj kutlači supe i svakom isečenom parčetu hleba. Tu punjenu papriku zapečenu sosom od ko-zna-li-čega-sjajnog! Tu pogaču koja se topi po prstima, ustima, koja razgaljuje. I taj dezert. Ono što vidim jeste da je to jedini način da svoju ljubav da.

Elem, S je otišao od kuće. Njen muž. Nekako se samo isfunjao. Za nju je to čovek za kojeg ona kuva s najvećom silinom svojih bedara i damarima u stomaku. Kako se oseća žena kojoj muž ode od kuće? Ne dobro.

Pozvala nas je danas na ručak.

- Nisam baš dobro, dođite. Poslala sam mu poruku da i on dođe gde god da je. Nije mi odgovorio, verovatno neće ni doći.

- Što ga onda zoveš?

Sto je ipak postavila za petoro, iako nas je bilo četvoro. Napravila je najlepši cvetni aranžman i postavila na isti. Moderna Penelopa. I ništa, naždrali smo se. Sve to bez njega. Njegova stolica i tanjir sa postavljenim escajgom i platnenom salvetom uredno su ga čekali. Samo, on se nije pojavio. Popile smo pivo, kafu, deca su se potukla, Dj je dobio batine jer je gurnuo M, a M razbila čelo. Sve po redu, samo se on nije pojavio.

Ipak, ja nekako i dalje sumnjam da oni i dalje igraju svoju prljavu, nazovi je ljubavnu igru. Iako je kao otišao i prekinuo neprijatan niz psihološkog mučenja, i šatro izašao iz sadistiščke uloge, ostavio je u hladnoći ovu ženu mazohistu koja traži još. To što nije došao još jedan je njegov potez. To što ga je zvala i postavila za njega tanjir takođe je igra, jer je znala da neće doći.

... Grace Jones ... My Jamaican Gay ...

bACK uP tILT

2010-06-20T11:21:00.004+01:00

- Hoćete li goveđu ili gameđu supu?
- Od čega je gameđa?
- Pa od gamadi.
- Skroz smo se zamagadili.
- Misliš zagamadili?
- Dada.
- Stomak me boli. Zavija.
- To te salo boli.
- Saloboli? Kao jedna reč. Ili ime!?
- Nov saradnik pored Matoharija. A, odakle je Saloboli?
- Iz Kenije.
- Može.
- E, smetaju mi šiške.
- Pa tripuješ se.
- Nok bre.
- Nok bre?
- Odakle je Nokbre?
- Iz Amerike. Iz Kanzasa.
- Može.
- Nego šiške mi teške ko tenda.
- Aha..
- A ja sam prodavnica.
- Šta prodaješ?
- Pogačice sa čvarcima.
- Ti si PR dobre duše.
- Blago meni. E, a tu je za tezgom i Saloboli.
- Kako izgleda Saloboli?
- Ima brkove ko Sadam Husein.
- I zalizan je.
- Šta još ima tu da se kupi?
- Sve, i mozak.
- Mozak ne može da se kupi.
- Mozak ne može da se kupi...
- Šta misliš, kome je lakše, glupima ili pametnima?
- Glupi ne znaju da su glupi.
- Znači glupima.
- Znači tako.
- Na šta te asociraju reči Igla i Ivana?
- Na šivaću mašinu.
- IvOnši. Nov brend.
- E, skreni od supeta.
- Koj ti pandurac?
- Ova narukvica smara, lako se odmeće, a teško se nameće.
- Samo da se ne domeće...
- Mi smo kopakomanijaci.
- Zapiši to. Ček da ti pošaljem poruku da imamo po back up ako zaboravimo.
- oOoo, pa mi smo nenormalni!!
- Pazi kad je jedini trenutak kada smo normalni onaj kada kažemo da nismo.
- Koliko saradnika imamo pored Salobolija i Nokbrea?
- Dosta. Imamo Kaojaoa iz Kine, Tajnekoa sa Tibeta, Matoharija iz Japana i Amanhadžizamana iz Iraka.
- Nego, uzmite kusura koliko vam treba...

mILICA

2010-06-12T04:32:00.001+01:00

Ne, neću uspeti da je zaštitim od odrastanja u koje plovi.

Kišnog junskog utorka, S mi je gledajući moje plačno lice rekao da postoji neki međuprostor u kojem ja grešim. Taj međuprostor nije ništa drugo do moja želja i upornost da uteram tikvu u vodu...

Tad sam kao rešila da pustim.

Ali noćas, ovo dete što spava opet je moja budnost.

Da nje nema, bilo bi lakše pomislim.

Ali nje ima. S razlogom.

I ta mala znaće jednog dana, ako ne već za koji mesec šta joj je da čini i smatra. A vidim je, zna da bude nemilosrdna. Isto tako meka i mazna. Ona je bandit. Ona je princeza. Ona je zmaj. I miš. Lepa i ružna. Kamikaza i na oprezu. Vesela i tužna. Ona je osvetnik i onaj koji prašta. Ona je sve ono što treba da naučim/o o sebi.

Ona je esencija svojih roditelja.

Kao takva ona egzistira i svako malo postavi pitanje od kojeg otvaram Pandora`s box.

Tu nema zaštite, njena dečija nevinost već je stavljena na probu. Neće imati kao ja slatko detinjstvo, neće imati šampite sa tatom svaki dan, niti svaki dan ljuljuškanje na krilu. Imaće nešto drugo, nešto sa čim ja učim da baratam.

Do tada, ostaje taj međuprostor u kojem sam ja vrlo duboko, i u kojem plivam samo zbog nje. Taj vir je sveprisutan. Iz ovog brodoloma tražim samo jednu hrabru dušu muškog obličja da me zavede. Ne da me spase, to ne. Da me zavede.

… Chiko Hamilton … For Moods Only …

mOGU jA...

2010-06-09T16:13:00.000+01:00

Mogu ja i da zaboravim.
Elem, pre par godina, jedne januarske noći postala sam svesna nadolazećih emocija koje su kao zapete puške čekale da mi razbucaju pluća. I razbucale su mi. Od tad nisam ista.
Prva istina sa kojom sam se suočila bila je moja gluma.
Druga da je moje telo umrlo.
Treća da živim u mraku.
Četvrta da me boli.
Peta da Univerzum tako privlači moju pažnju.
Šesta da ne moram da se svidim.

Mogu ja i da sabotiram sebe.
Način da se čovek svidi je lak, samo treba biti dobar psiholog. Ipak, to zahteva sabotiranje sebe. Način da čovek sebe sabotira je težak.
Elem, jedino što je potrebno jeste postati svestan sebe i svojih postupaka. Učestvovanje u svom životu i poboljšavanje istog je puko izlaženje iz šablona u koji upadamo iz trenutka u trenutak. I učenje iz toga. I sposobnost za promenu. Kao i ne otimanje istoj. Tada prilagodljivost ne uzima danak životu, a pouka rada na sebi i usklađivanja je pozitivna, bez obzira koliko su propratna iskustva negativna.

Mogu ja i drugačije da pišem.
Ipak, godinama se trudim da uskladim svoje misli i ono što radim.

... Dual Tone ... Reign Dub ...

iZBOR

2010-05-24T23:12:00.002+01:00

Procena čoveka je krucijalna stvar. To da li će recimo žena muškarca proceniti ispravno tj objektivno, zavisi i od njenog sklopa. I potencijala. I sigurnosti i vere u sebe.

Eto, ja sam loše procenila. Hoću reći, precenila sam ga. Prepoznala sam njegov potencijal i poverovala u njega svim svojim bićem. Nije sporno bilo to da li taj potencijal egzistira, sporna je bila neiskorišćenost istog.

Kada žena zavoli muškarca, ona ili izmisli potencijal, ili ga pravi, ili tuguje što on tavori u toj muškoj mašini. Ipak, teško se miri sa neiskorišćenim resursom.

Dok ga voli, ona se baca u vatru, lomi tanjire, piksle, nervira se i besni, ali mu svu lenjost i očajanje koje stoje nad njim i u njemu oprašta.

Kada žena prestane da voli muškarca, ona kroz izmaglicu i prepozna da ga je precenila, izmislila, napravila, te prestane da tuguje. I onda je ok s tim. Kad žena prestane da voli muškarca, više ga prirodno neće ni razumeti, jer razumevanje drugog podrazumeva i voljenje ili makar voluckanje. Neće joj više biti bitno. Neumitno će prestati da mu oprašta lenjost i očaj. I neumitno će postati ravnodušna i frigidna.

A to kako procenjujemo, govori ipak više o nama nego o parterima. I to kakvi su nam izbori, govori najviše o samoj suštini jednog čoveka. U tome je caka.

... Kenyon Hopkins ... Hard Latin ...

pUSTI sE

2010-05-21T18:26:00.001+01:00

Pre par godina zakucala sam na Konjanikova vrata, a da se nismo videli dobrih mesec dana. On je bio na moru, ja na planini, vratio se pocrneo, lep i ćelav, ja isto, samo s kosom. Otvorio je vrata, pružio mi ruke, a onda je spustio pogled na moja stopala u otvorenim sandalama.

„ Nokti su ti srebrni.“, zapazio je.

Slegla sam ramenima, nasmešila se, razmahnula ruke i zakačila se na na njegova ramena.

„ A ti si pocrneo“, kazala sam ja.

Ćuteći uz osmeh, otvorenim dlanom mi je pokazivao da krenem u potkrovlje. Zagibala sam uz stepenice. U potkrovlju su bili dušek, lampa, slike i peškir. Seo je tik do mene, onda se zagledao u mene, a ja ništa drugo nisam mogla do da osećam taj pogled. Onda mi je ponjušio lice, sklonio kosu i dodirnuo vrat, da bi me lagano, kratko i nežno ugrizao za rame. Onda su meni oči lutale po zidovima prateći bubice i senke, dok su mi srebrni nokti svetlucali u dnevnom mraku potkrovlja.

-------------------------------------------------------------------------------------------------------------

Danas mislim o energiji dva bića koja se prepoznaju. Kada osećaš nečije biće i taj neko tvoje, to dodirivanje duhova, to spiritualno spajanje koje gradi novi svet. O tome da kad se tako povezujemo ujedno učimo da se kreativna snaga Univerzuma nalazi unutar nas i da smo jedan nov kanal. I o tome da uskladiti se sa dubokim, sopstvenim osećajem istine u svakoj situaciji znači pustiti se...

... Quantic ... The 5th Exotic ...

bITNO jE

2010-05-14T14:44:00.002+01:00

Bitno je ispuniti svoju kvotu, ne spuštati standard. Jer standard postoji da bi se zadovoljio isti. Modifikacije su samo bedna zamena, razrađena mašinerija izgubljenih preljubnika života.

Bitno je shvatiti da je humor moć kao najviši stepen mudrosti. Stoički odnos prema življenju i jeste sposobnost da se smejete istom. Isto tako savladati svoj ego, i sebe ne doživljavati preozbiljno. Humor je test inteligencije. Humor je jedna vrsta sreće koja se uči. Bitno je doneti odluku o istoj i navići se na nju.

Recimo gospodin Sprdac je rođen sa svešću, ali i savešću. Pomoću svesti on opaža istinu, prikuplja znanja, informacije, ali uz savest ume sve to da porekne. Strog prema sebi, iako to na prvi pogled ne liči na njega, strog je i prema drugima. Zapravo, on ih bezrezervno voli jer je ujedno najviše strog prema sebi. Gospodin Sprdac sve vidi, opaža i oseća, a kada sme da dopusti, on to multiplikuje kroz strast. Gospodin Sprdac ima svoje lake/teške načine da preživi.

Bitno je pronaći Sprdca u sebi. Pronaći ga iznova znači ući u potragu za samim sobom koji nam je nedostajao. Postoje svakodnevni načini za sprdanje, ali i oni drugi što se sprovode kroz maštu sprdateljskog bića, a umetničko delo sprdanja je strast življenja i ispunjenja još jedne životne kvote kroz ušunjavanje u stvarni svet.

... Koop ... Summer Sun ...

kARIKA

2010-05-12T19:54:00.000+01:00

Alkohol vas recimo nagoni da govorite. Ta duhovnost i ludilo pokušaja otkrivanja čemu religija, društvo, potok i cvet, ali i to carstvo nepravde i mraka, završava se uvek istim očajanjem. Da je civilizacija naopaka. I da ravnodušna tišina drugih ljudi koji vas okružuju, samo je još jedno kružno kretanje u prostoru i pomirljiva praznina Univerzuma.

Ali, ne nagoni vas samo alkohol da govorite. Nagoni vas čovek, slučajno prepoznat, čija duhovna karika sa vašom nosi zajednički teret prostora i vremena. Čovek čiji govor uz vaš dostiže svoju vrhunsku moć. Za pokretanje. Čovek čije postojanje je nerešiv problem.

Sredinom ovog proleća nešto neodređeno, nepredviđeno, u svom povratku ili dolasku je protutnjalo kroz mene. Odavno ne tako lepo i jako.

Da li je mogućno toliko i tako lepo biti u smislu, a otići nigde i tutnjati samo u metežu reči? Da li je mogućno to, a da to ne bude suludo?

... Men Se Dušo Od Tebe Ne Rastaje ... Azra ...

Ko je kriv?

2010-04-24T17:15:00.001+01:00

Ona misli da je kriva za nešto što joj se sada dešava, da smo nešto ljuti na nju, i stalno mi govori: „Izvini mama, izvini.“ I kad treba i kad ne treba. Tada, kada izgovori „Izvini“ ja se sapnem da ne umrem, da ne puknem i ne odcmizdrim sve na malom nam svetu. Krivi su odrasli, iako u stvari i nisu odrasli, imaju tek po 30 i nešto više godina u dupetu. Ali, Ona u svojoj maloj glavi ima kvar. Posle toliko godina razmišljanja, opažanja i odmeravanja sa krivicom, ja sam je postavila u jednom trenutku van centra svog bića i nastavila tako lepo da funkcionišem van njenih kandži. Prepoznala sam je kao urođeni defekt i kategoriju koju sam svela na grešku u mozgu, racionalno sprovedenu u nas još dok smo ploveći spermić, ufiksanu dok čučimo u tatinim testisima, još uvek nekapultrani.

Ona misli da je kriva jer se OVO desilo. Ali, vreme je tu, buduće i ovo sadašnje što nam viri iz dupeta i ukapiraće jednog dana da ona nije kriva. Samo, ne znam da li će biti kasno, a moguće da hoće, i to je ono što me neumitno plaši.

Ipak, postoji teorija da ne biraju roditelji decu, čak ih i ne rađaju, već da mali mudri duhovi u nigdini tamo gore izaberu svoja dva roditelja po svojoj merki. Deluje mi to kao loša trgovina, bezmalo kao stočna pijaca, jer šta ostane i šta se kome zalomi to i dobiješ. A sa tim roditeljima i geografsku širinu i dužinu. I onda ceo život kontaš da li si dobro izabrao. Ako ta teorija pije vodu, danas znam da sam svoje roditelje izabrala po svojoj meri. Dobro, jedno vreme sam duboko bila ubeđena da sam usvojenica i pronalazila sam svakojake dokaze za to. I to u svojih pet ili šest godina Bože dragi. Elem, ta teorija Nju možda i baca na konstantno izvinjavanje. Jer nije dobro izabrala, ili je bila loša ponuda, a ona nije bila dovoljno strpljiva da sačeka zlatnu kočiju, već je izabrala raspadnute skije. A sa raspadnutim skijama možeš samo glavu da izgubiš. U ovom našem svetu, ono što izabereš treba da ti bude po meri, tj da svaki Rajko sebi nađe kapu, što mu je taman. Da ne šuri, da ne klapće, da ne steže mozak, ne priteže i ne kvari frizuru. Da bude taman. Kad je nađe da je metne sebi na glavu i hodi ko Isus po vodi. Eto.

Mojim Plazma ženama

2010-04-17T14:13:00.002+01:00

Hendikep postoji. Verbalno više i ne umem, a negde i ne smem da se izrazim o tome šta nam je urađeno, a urađeno jeste. I što dopušteno jeste s naše strane, iz ko zna kojih glupavih razloga. Najpre bih rekla iz lakoverenosti. A i odrastale smo na bajkama o Pepeljugi i Snežani.
Ipak pijanstvo se leči, samo treba ostati pribran i strpljiv dok trežnjenje traje. Danas, naučile smo da pazimo, i previše. Sve to zbog hendikepa duše, a o kojem malopre Mare i ja pričasmo, leči se dobrim vremenom, puštanjem koraka i verom da postoje dobri muški primerci. Rekla sam joj nedavno i poverovala da me više ništa ne može šokirati, ali može, i ko zna koji put sam pogrešila. Danas Ljiša, juče ja, sutra neka druga. Naše žene. Njene, moje, sve mi, mi smo sistem spojenih sudova, i Seka i Suza i Sonja i Ceca i Dunja i Mima i Milena i Mirna i Tanja i Sanja i Jelena i Ljiša...nema doma bez njih. One su naš med, naši vitamini B1, B6, C, gvožđe, fosfor, naša Plazma. A kuća nije dom bez Plazme.

Iskrivila je glavu i nako odozgo vrhom nevidljivog štapa pomakla svoje telo. Jedna strana tela se odigla, prikazale su se modrice na vratu i nadlakticama. Poneka i na bedrima. Tamne mrlje umesto očiju svetlucale su u prorezu radijatora i kožnog troseda. Zglob joj je bio natečen, onaj desni, pulsirao napregnutih tetiva. Dizala je vrhom svog zamišljenog štapa to telo, te ga lagano vraćala na mesto. Kao da je sedela na oblaku i klateći svojim crvenim starkama posmatrala prizor. Je li to bila ona ili neka druga ona? Nesnimljene fotografije ostale su u centru njenog mozga.
To je prošlo. Zglob je prestao da pulsira, modrice su nestale, ali su ostale fotke u glavi. Seća se da je šišteći kao divljak ustala sa poda, izvukla se između radijatora i troseda i odvukla u kupatilo. To je ono što je poželela dok je gledala svoje lice u ogledalu, samo jedan smrtonosni udarac u čelo, ali njegovo. To je ono što nikome nikad nije rekla.

Rekla sam ti danas da je greh sve ono što ti je višak, svaka retrogradna snaga. Zapamtila sam te Budine reči. I ovaj hendikep je višak, samim tim i ovaj greh prema sebi. Drži se toga Plazma ženo.

... Toumani Diabate ... Salama ...

Svadba

2010-04-13T11:20:00.001+01:00

Svadba se desila krajem februara. Mlada je bila lepa, a mladoženja je bio Baki. Mlada Jovanka uspela je da prebaci sito preko krova, obrne nakonjče pešes puta, a da ne posrne zajedno s njim, nahrani mladoženju slatkim od belih trešanja i da polomi stolicu đuskajući uz trubače. Baki je bio zadovoljan, mlada je bila lepa i trudna. Potrudio se da ostane trudna. Na svadbi je stajao sa strane, i kao Tito purnjao cigarilos za tu priliku. S vremena na vreme bi bacio koji mig na ženske svatove u vrućim pantalonicama. Baki u stvari nije voleo Jovanku, više od nje voleo je svoju slobodu pored nje. A naša Joca, od obdaništa važeči za pametno i pošteno žensko čeljade, naletela je na namazanog Bakija. Pojavio se u pravom trenutku u njenom životu, odglumio pitomo jagnje, napumpao je i ubedio da će biti najbolji otac i muž na svetu. Ona je lakoverno poverovala u njegov potencijal. Kupio joj je prsten s brilijantom, napravio svadbu i ubacio u njegov zlatni kavez. E, a svadba je bila super, kad bi sve bile takve. Anči i ja smo se pošteno izđuskale.

Jovanka je par meseci kasnije, sa sve malim ženskim zamotuljkom pod miškom, pelenama i modricama na telu pobegla od Bakija. Razvodila se od Bakija odvratnog celih godinu dana.

... Cheikh Lo ... Set ...

Californication

2010-03-23T21:34:00.002Z

Californication. Prvo mi se nije svideo kraj. Bi mi žao njega, nje, svega. Bi mi žao trenutaka kada sam curila na Henkove suze, trujući sebe da je ex negde kao Henk i opraštajući mu sve. Bi mi žao što sam se palila trljajući butine.
Sve moje drugarice otvoreno su zacopane u Henka, tu kombinaciju super heroja, cinika i umetnika pisca. Princeze. I ja s njima. Kolektivno zaljubljene, odgledale smo seriju bez daha. I ostale bez daha.
Ovih dana drugarice i ja prepravljamo našu kolektivnu tupavost, nešto tipa - Ustoličavanje samosvesti i sposobnosti odvajanja razuma i osećanja, podvlačimo linije, vadimo strele i lukove, odsecamo sise, ali bre koprcamo se narodski rečeno.
Što se mene tiče, ja se ipak osećam kao rekovalescent i potrebna mi je svaki dan dobra doza infuzije i velike uši za slušanje. Ali, pošto retko govorim, ja SLUŠAM. Malo lady Amy bluza, te rođenog u odelu gospodina Cohena, da bi opus histerično zaokružila dizanjem prašine zajedno sa svojim mladunčetom pevajući : „Kad si srećan lupi nogama o pod.“
Besna budem. Vrlo. Ne toliko zbog Henka i Keren, koliko zbog razbijanja iluzija na kraju Californication serije nam.
A ima i ta knjiga „Ljubavne formule.“ Prilično afirmativno štivo, racionalno, dođe ko recept i upustvo za pred ili post emotivni život. Ali bez glavnog začina - soli, a so mu dođe ko ludilo, hronično, pozitivno, a ja sam vazda na ludilo navučena. Elem, pročitam ja to detaljno, prepoznam se u nekim segmentima, malo se postidim, shvatim koliki sam idiot, priznam to sebi, najiskrenije i vrlo pedagoški popričam sa svojom drugom jA i razbijem iluzije od kojih narkomanski patim. Razbila ih jesam, ali i dalje patim. Jer su razbijene. Izvršila sam ceo vojnički manevar, obrnula psihološki neadekvatne i destruktivne procese u glavi, premostila kratke spojeve u istoj i ništa. Što bi drugarica Julijana rekla: „Tri, četiri, a šta sad!?“ Gledam sad ovako racio osvešćena i ljude i sebe, kao s oblaka. Pa i famozni Californication, i svidi mi se kraj. Šteta bre.

... Leonard Cohen ... Waiting For The Miracle ...

Svako ima svoje ćebe

2010-02-25T14:11:00.000Z

Ćebe – svako ima svoje ćebe. Ono mu dođe ko kuća.

Kašnjenje – ima ljudi koji po prirodi kasne, uvek i svuda. Ja sam bukvalac po prirodi i stižem na vreme. Ali snalazim se sa osobom A i B. Osobi A koja uvek kasni, viđenje zakazujem u 15 min do 17 h. Osobi B koja uvek dolazi ranije - u 17 h i 15 min. Vidimo se u 17 h!

Novac – nekad se novcem uplaćivalo letovanje, kupovao nameštaj, gaće i farmerke. Danas, on je mera svega. Njime se kupuje lepota, pamet, diploma, sex, pa i sloboda.

Posao i veze – takođe mera svega.

Nada – anulira razum, neophodna iluzija za ostvarenje želja.

Želja – vodilja. Ponekad um nadvlada želju, opsesiju i zadovolji se pomirenjem sa realnim mogućnostima.

Vera – molimo za veru. Takođe i žensko ime.

Kajanje – jedan autor je o Judi govorio i tumačio ga tako da je Isusa zapravo izdao iz svoje bezrezervne vere u njega. Ne mogavši da sačeka čudo Isusove božanske milosti, on ga je izdao. Kako god, neke izdaje zaista se zasnivaju na tome, a druge na prestanku verovanja u nekog i nešto. Da li obe izdaje izazivaju kajanje izdajice i ubrzavaju li pobedu izdatih?

Dupe – može otkriti karakter kao i usne ili oči. Dupe može biti četvrtasto sa ravnom crtom, nako melanholično. Okruglo i nasmejano. Čvrsto okruglo bolekureće dupe. Viseće izmučeno i depresivno. Trouglasto agresivno. Kruškoliko poluosmehnuto. Dupe koje ulazi kao tenk u male panatalone – svako malo plače.

Pijaca – imam taj trip da će me seljak na pijaci uvek zajebati. Ne volim pijacu, ne volim nutkanje, ne volim kad se pravim pametna i blejim u kantar dok seljak meri robu. Ima jedna seljanka, prodaje sir. Ozgo stari sir za viđenje, ozdo onaj mladi. Rođena da zejebe. Nju ratnički pogledam i zaobiđem. Za razliku od pijace i seljaka, Cigani na buvljaku ne varaju, s njima se pošteno cenkaš, čak dobiješ i poklon ako si im simpa.

Novine iliti newspaper – izazivaju rak mozga.

Vaspitanje – „Ili se čuvaj ili se lepo provedi!“, bio je majkin ispraćaj na vratima kad izlazim. Kad budem dostigla takvu veru u sebe i svoje žensko dete biću i ja čovek.

Ljubav – prava mera ljubavi sastoji se iz nesebične ljubavi prema sebi. Toliko voleti sebe znači sebi oprostiti. Sebi ništa ne zakidati. Drugoga voleti pravom merom, ni njemu ništa ne zakidati i sve mu opraštati. Ali, ne voleti nekog ko ne voli vas.

Brak – je kreativna situacija. Pravi recept za dobar brak je jedinstvo ljubavi, ljubaznosti, integriteta ličnosti, poštovanja, sexa, novca za život i kreacije svega toga. Nije lako, ali nije ni teško. Ponekad je opstanak braka više zasnovan na kreaciji no na emocijama. Postoje kreativni ljudi koji žive jedni s drugim bez emocija. Postoje nekreativni koji se vole i nisu zajedno.

Voda – Japanci su naučno dokazali da je voda živa. Zato čista voda odista spira glupost sa čoveka. Ako je naše telo kao i planeta Zemlja sa 2/3 vode, mi smo znači mikrokosmos te planete. A svaka kap vode u našem organizmu takođe. Japanci su takođe utvrdili da voda pamti, da ljudska svest utiče na nju. Te, da li smo hodajuća bistra ili mutna voda zavisi od naših misli.

Čovek – suviše izložen svemu. I treba mu zaštita.

Samokontrola – količina samokontrole potrebna da se ne odgovori na poruku direktno je proporcionalna količini emocija.

Bilans stanja, uspeha, brazilijana i karma

2010-02-15T22:45:00.002Z

Wake up alone, peva Amy Winehouse. Čistila sam kompjuter. Čišćenje mi je i pomoglo i odmoglo, folderi neotvarani mesecima zablistali su svom svojom matiranom prošlošću, te je ispala čista poetika. Ostavila sam živim klipove kad je Milica bila mala mala, iako mi je stojala knedla u grlu. Mala žena ne pušta me da curim, samo mi pripreti kažiprstom kad se zamislim. Trenutno spava, a kad ne spava lista Miška Nećejeda, Piška i Stidljivka, a od crtaća trenutno joj je hit pored Finding Nemo i Toy Story. Dok spava pravim bilans stanja i uspeha:

- Garderobe u 4 velike đubretar kese izbacila. Miličine male joj stvari prosledila na čuvanje za neku narednu bebu. Ne moju, to sigurno.
- Osetila kolika je i kakva razdiruća patnja u razvodu.
- Spoznala ravnotežu odnosa. Da se sve vraća i plaća. Da nema besplatnog ručka.
- Žiletom i voskom skinula sve dlake sa tela. Sem sa lobanje. Brazilijan girl.
- Istinski počela da poštujem svoje roditelje.
- Ostala dosledan nepušač.
- Zavolela šljivovicu i dunjevaču više od crnog vina.
- Shvatila da je moja nežnost moja snaga.
- Ostala sama, al svoja.
- Postala kuma.
- Vratila se jogi.
- Počela da se smejem. Sebi. Drugima. Prisetila se sprdnje.
- Nastavila da se družim.

Friend se pojavio za dva meseca dva puta. Osetila sam ponore svoje duše kad je izdana i kad izdaje, te sam ok dok ga razumevam i bivam veliko uvo. Pub. Pijem narandža čaj. On kratki espreso. Sneg pada i Friend se nada da Jane zbog kijameta neće doći danas iz Bg za Palanku. Pet su godina zajedno. Ne voli je kaže više kao ženu. Dok leže na kauču on ne želi ni da je dodirne, da je poljubi, ni da ima sex sa njom. Neće je duša, kaže. Tears Dry On Their Own. Zaljubio se u tu neku Lanu, ona ima dete i bogatog muža, ali sex sa njom je odličan. Ipak, brak je interesna zajednica za mnoge, veruje i za nju, za Lanu, te ostaviti muža ona neće. Gledam ga, ko je blesav danas brak da rastura zbog avanture sa kolegom sa posla, a imaš bogatog muža? Praviš se lud i pičiš dalje. Razmišljam o brakovima. Friend o Jane ne govori mnogo. Poštuje je. Ovo ono. Ali ne voli je. Usuđujem se da ga pitam sta fali sexu sa Jane. Pa ne želim je, kaže. I ja se tako smorim. Nekad sam ja bila kao Friend, a prošla sam kao Jane. Zakon ravnoteže. Usuđujem se da primetim da ni Jane nije dobar sex sa njim. Moguće, on kaže. Amy singing Just Friends, a ja kapiram polako svoj karmički zadatak.

Pozove me Đ često. Meni ništa bitno. Njemu bitno vidim. Dok Bane juri Ljubicu, Ljubica juri Đ-a, on juri mene. Love Is A Losing Game, kaže Amy. Ja ne jurim. I odrađujem svoj karmički zadatak.

Mare. Malo brinem za nju, ali verujem da je izabrala baš kao i ja da se spasi. Nagon za samoodržanjem je nenadjebiv. Ipak, više razmišljam o Seki No 2. Prigrlila bih je tako da joj slomim rebro dva, ali pošto se žena u noja pretvorila, puštam joj rebra na miru. What Is It Amy singing back.

Konjanik me je pre svog odlaska označio kao osobu koja jedina poznaje njegovu mapu duše, da sam Džejn Ostin, te da živim u romanu i da smo naš karmički zadatak obavili. To Know Him is to Love Him, Amy singing.

You Know I’m No Good. Uđem u stan pre neki dan, onaj moj budući i vidim sebe i M tamo. Pa mi lakne jer mogu da nas vidim tamo. Do skoro nigde nisam mogla da nas vidim. Ni ovde gde jesmo sada. Spora po bikovskoj prirodi ja, to će sačekati. Kockice moraju da se slože za to dok čekam razrešenje karmičkog zadataka. Amy Amy Amy Qutro.

Hladna glava, toplo srce, čiste ruke :))))))))))))

2009-11-21T11:46:00.002Z

Da se vratimo na tužni sindrom nesrećnih lutajućih slomljenih srca: love me, will you?

Da bi vas neko razumeo mora da vas voli. Nako čovečanski, majčinski, očinski, tako reći bezuslovno. Sve ono što roditelji nisu umeli, tražimo u partneru. Jadni naši partneri. I mi sa njima. Tako malo znaju o nama, ali i mi o njima. Tražiti da vas neko razume bezuslovno, a isto tako i voli malo je blesavo. To iziskuje pravu veru, pomešanu sa ljubavlju i nadom. Ako partner omane iz neznanja, nezrelosti, lenjosti svoje, sebičnosti ili spleta okolnosti, a u sebi i dalje ima mnogo ljubavi za vas i vi za njega, postavlja se pitanje, kako izvući medjusobni oproštaj iz naših otvrdlih srca i sujetnih duša?

Izgleda da morate proći kroz veliku patnju, ako ste ljubav prema partneru negde uz put izgubili. U patnji srce progovara. Ludo srce. Luda duša. Koja mozak ne sluša. I opraštate. Kajete se za sve, ali ne za ono što ste uradili već za ono što niste. Što niste razumeli. Ali, niste ni znali. Što ste se tako malo poznavali i imali pogrešne predstave jedni o drugima. Negde ste precenili, negde potcenili partnera, čoveka, sestru, majku, oca, dete svoje. Jer se niste poznavali. Da bi se dobro poznavali, potrebna je i hrabrost da budete iskreni. Jer biti iskren, pruža mogućnost da budete povredjeni, jel tako? A to niko ne želi. I onda glumimo da smo jaki, ili slabi, ili povredjeni, šta li već. Da bi se zaštitili. Mehanizam. Iz straha.

Onda volite. Onda i hoćite da radite na sebi i svojoj ljubavi. I verujte u Boga, u Univerzum da ima ljubavi za sve nas.

Ali, morate biti iskreni. Surovo iskreni. Makar vas napustili. I mrzeli zbog te iskrenosti.

Naučila sam jedno, da moram da se pozabavim diplomatijom. I taktom. To ne umem. Sve radi isceljenja naših duša.

Hladne glave, toplog srca i čistih ruku. I sa puno humora, kako ja to najbolje umem.

Kućne minijature

2009-10-17T19:47:00.000+01:00

- Mama se naljutila kako sam sudove ređala.
- Nisi na njen način.
- Bog-te-pita koji je njen način.
- Pusti je, ona je mnogo uvredljiva.
- Ma da, ego – manijak..
- Igumanija?!

“Kafana je moja sudbina, ona mi je tebe uzela, kafana je moja istina, ženo jedina..!”
- Vidi Toma Zdravković na tv-u!!
- To je pevao dok je bio živ..

- Mama, a ti voliš ovog smarača Kuzmića, a?
- El volim pudlice? Volim..

- Pusti je Ivana!!
- Koga bre Milice?
- Mamu!!
- Pa to su moje ruke! Ko da pusti mamu?
- Pa mama.

- Mama, el sam lepa?
- Jesi Milice..
- Još uvek sam lepa...

- Ko je iskrivio sadržaj u mojoj pomadi?!!

- Majka, imam crvene fleke na belim bermudama. Jel se skida to?
- Nije valjda od vina!?!!!!!!
- Nije, od krvi.
- Preseče me, ma skida se...

- Vratio sam ručni sat jedan sat unazad.
- Što? El bilo obaveštenje da se „vreme menja“?
- Jok. Što?!
- Kako što? Što si onda vratio sat unazad?!
- Ček da pozovem 95.

Džentlvumn

2009-09-11T14:19:00.002+01:00

Postojale su mnoge mogućnosti za život među nama. Ali te mogućnosti su potrošene kroz laži. Da nisu već potrošene, ovaj akutni bol ne bi postojao. Danas, taj akutni bol deo je pročišćenja, ozdravljenja i plima olakšanja. Hvala bolu, akutnom. I lažima, jer da nije njih pomislila bih da se stvari čine iz pravih razloga?!

Toliko mnogo stvari uzimamo zdravo za gotovo. Bacamo nesvesne udice verovanja, kao paukove niti, prihvatamo izjave koje nedvosmisleno ugrađujemo u naš sistem verovanja o datoj osobi. Na primer: On kaže: Napolju je zima, oko 12 stepeni celzijusovih, nebo je vedro, obuci kaput, onaj sivi, čizme navuci takođe. On kaže: Nikad u životu nisam prevario svoju ženu. Ona kaže: Ti si divan otac. On kaže: To dete mi nedostaje i kada sam sa njim. On kaže: Ako je zeleno i mrda, žaba je! Ona kaže: Ti tako otmeno hvataš žabe! On kaže: Ne interesuje me utakmica večeras, ali gledaću, kažu da je od značaja. Ona kaže: Ovo je moj prijatelj. Ne viđamo se često. On voli fudbal, ne mene. On kaže: Kako se osećaš povodom toga što se dešava između nas? Ona kaže: Kako se ti osećaš?

Timski rad u laganju jako je bitan. Za početak, ne postoji mogućnost za istinito i činjenično okrivljavanje suigrača za laž, jer lažima lažete lažova. Možda pomislite da lažući brinete o osećanjima druge osobe više nego o svojim? Biti iskren znači biti ranjiv. Biti ranjiv znači izgubiti kontrolu. U stvari, izgubiti kontrolu znači izgubiti svoje ime, težinu, visinu, titulu.
Elem, podsvest ne trpi neistinu. Osoba koja laže dobija amneziju. Čovek je zbunjen. Sebi nejasan, nebistar, pomalo lud, mahnit, nepredvidiv i paranoičan. Bezmalo slučaj za stručnu pomoć. On bi možda u jednom trenutku da ne slaže, al ne može, izblokiran je, laže iz navike, to je stil, način života, preživljavanja, a civilizacija je naopaka, pa je eto i on takav.

Ali, pričajući o lažima i konkretno o mnogim mogućnostima za život među nama, otvara se pitanje istine. Jedan častan odnos zaslužuje da se upotrebi reč ljubav, jel da? Jedan častan odnos dva bića zaslužuje da se pomene reč sloboda. Častan odnos zaslužuje da se pomene reč poverenje. Jedan častan odnos zaslužuje da se pomene reč poštovanje, zar ne? Biću džentlvumn. Povlačim se iz ovog međusobnog laganja. Zaista.
Iako svaku pravu stvar trebalo je još juče uraditi, reče Marfi.

... Leonard Cohen ... The Partisan ...

Bez amputacije, molim!

2009-08-24T13:33:00.005+01:00

Tuđa su mi pokajanja uvek teško padala.

Nije ih bilo puno, tek par.

Ali, nikad nisam razumevala ljude kojima je teško da se izvine.

Nako verbalno.

Sopstvena pokajanja uvek sam volela.

Ali, ponekad bi bilo suviše kasno i ostajala bih obezrečena.

Pomalo amputirana.

Amputacija i jeste rezultat tvrdo-glupo-kukavičje glave.

I to je okej.

Legitimna stvar. Stvar Univerzuma i ravnoteže.

... Goribor ... Sjajne niti ...

Pomozi Bože

2009-08-05T17:16:00.000+01:00

Pre par godina, sestrić Bogi svečano je objavio svojoj majci:

- Mama, promenio sam se!! Jedem dva sendviča ujutru i spavam popodne!

Bilo je nečeg u toj rečenici što me iznova vraća na rezneživanje.

Menja se i Milica. Ulazi iz faze u fazu, neprimetno steže obruč oko mene, a onda ga otpusti. Igra se sa mnom. To iziskuje moju promenu. Prilagođavanje. Povremeno otupljivanje. Razdraganost. Ljutnju. Melanholiju. Sreću. Umor. Uživanje u umoru. Razočaranost sobom, ushićenje sebe se. Obruč se vidljivo steže i ne mogu da budem sigurna da li sam napravila dobar potez. Bog je negde jako bio milostiv prema meni, te mi je podario tu devojčicu krupnocrnih očiju. Ali zaglavljena sam duboko. Nisam sigurna koliko sam dobra u svemu ovome?!
I ne zajebavam se kad se to pitam. Ali tražili ste, gledajte!

Promena iziskuje samosvest, dobar brushalter, gaće što ne stežu, udobne cipele, ali i bacanje omiljenog brushaltera, gaća i cipela. Promena traži ludost. Opuštenost. Bistrinu. Ne voli kukavice. Voli ratnike. Superheroje. Promena te voli. Koliko ti voliš promenu, toliko će ti biti dobro. Promena traži odgovornost za sebe se. Za krupne odluke. A odgovornost za krupne odluke niko ne preuzima tako lako. Možda rođena mama ako je pitaš. Niko se ne zajebava sa tuđim odlukama. Niko ništa ne preporučuje čak i ako pitaš. Niko ne savetuje i ne preporučuje u tuđim promenama. Moraš biti siguran u to što radiš. Moraš biti siguran i čvrst kada te dilema piči po sred mozga nudeći ti utaban put ili slabo vidljivu prtinu. Možeš da se ljutiš na Boga što te ne ušuškava, možeš da huliš:

I oprosti mi Bože, ali mi živimo u neodnosu. Ljutim se na tebe, ne verujem ti, zatvaram se i ne opuštam. A osećam se usamljeno bez tebe. Ovde nisi svojom voljom, svojom odlukom, namerno si odstupio, nudiš mi seriju, a ja oću film. Ćutiš jebem ti i šalješ mi neka sranja od znakova! Stojiš na drugom kraju, s nekim petim društvom, a ja sam prestrašena da te pozovem. Gledam te sa svih obala i iznevereno plačem. Kažeš mi da umem da hodam po vodi. Pa umem, ali ajde sa mnom!
Pa s tobom sam!, kažeš. Ti i ja smo jedno, volim te, samo mi veruj.
Čekam jebenu pravdu da se osvrneš danas na mene kad mi trebaš. De si? Golo si sranje!!! Držiš mi crveni karton u vis, sve sam žute potrošila, grešim li? Hoćeš da drhtim pred tobom?, provociram. To hoćeš? Sranje bre, sad ćutiš. Veliko sranje. Odustajem. Ja sam tvoje dete ko ona tamo i onaj tamo! Ne razumem te više.

Iznevereno dete u meni plače. Znam da budem golo sranje. Da se ni malo ne razlikujem od svojih dužnika, iako znam da sreća stanuje iza malih vrata, iako znam da je prihvatanje promene ključ živosti i odglavljenosti. Tako mi malo hrabrosti fali da koraknem. I tako mnogo lenjosti moram da se odreknem. Lenjost je moj najveći greh.

-----------------------------------------------------
Obuva cipele, uzima kišobran.
Izneverena kupuje Loto tiket.
Kiša se sliva niz njen kišobran.
Trči uz stepenice do stana.
Pere sudove. Riba kupatilo. Usisava sobu.
Razmišlja o Dubaiu.
Tamo nema duvanja.
Fotoreporter Britanac zaglavio u zatvoru zbog džointa pikavca.
Možda bi volela da bude Očajna Domaćica u Dubaiu, ali uz sve glagole koje mogu pobrojati. Nisu bitni, tj bezobrazni su.
O Bin Ladenu i sličnosti njenog strica sa njim.
O kancelariji penzionog fonda.
7, 9, 29, 20, 5, 8, 11, popunjava Loto tiket.
Aj Bože pomozi!, kaže u sebi.

Noša

2009-07-31T12:56:00.000+01:00

Od peska torta može da se napravi.

Lončići, grabulja, lopatica, prazne jogurt čašice.

Sunce.

Krema za sunčanje. Zaštitni faktor 50.

75 ml - 615 dinara.

Crevo. S pištoljem. Lavor.

Voda poželjna u svakom obliku.

Sandale za vodu. Ili protiv vode.

Pun džak suvih stvari.

Dvorište.

Juče je poljubila tortu od peska.

I drugaricu A.

Ljubav.

Spremaš čorbicu.

Batak, celer, šargarepa, krompir, kocka za supu.

Kuhinja.

Piškiš na miru.

Pušiš.

Kupatilo.

Pogledaš sobu.

Slegneš ramenima.

Pustiš muziku.

I dalje sisa palac.

Ne seda na nošu, ali ja sedim.

… Portishead … Sour Times …

KKN

2009-07-27T21:32:00.000+01:00

Konacna odluka pada.
Nezaustavljivo.

gRAVITACIJA

Svet malih i velikih

Miličin kolaž

Očevi. Pavle. Muškarci. Majke. Taxi.

za R.

Milorad Pavić

city bird

Gotovo da gotovije ne može biti

Južno od granice, zapadno od sunca

A

Grizi metak

Gumuš

Važno je

Bottom line

vOJVOTKINJA

sLOBODA

Lejla

:)

:/

A ako nisam shvatio ljubav, čemu bi mi služilo da sam razumeo sve ostalo? Mišel Uelbek

kAKO tVOJE fIOKE u gLAVI?

Hvala bogu na ovom malom paklu

oBIČNE sTVARI

I'm looking for a reason to stay true

mAJSTOR zA mAJKU

rODEO

69. pOST

gOSPOĐA dRAGA

čITANKA

oPSTANAK

iVANA rEVITA pUZZLE

sISICE

dEČKO jE eJAKULIRAO

bRAND nEW dAY

i dON`T wANNA fALL IN lOVE iN yOU

dOBRO tAKO gLUPO

bACK uP tILT (pRESADITE mI sAMO gLAVU)

zA mARIJU

wHY bOTHER?

fEEL

sTRAH iTD...

zNANJE iMANJE

tELEGRAM

tESNA kUĆA

Otac moje kćeri - Nenad Veličković

kURS zA eVIDENTIČARA

mILIČINE mINIJATURE

fUNNY pEOPLE

a jA pOPUT vRAČA

pERSONA nON gRATA

tHE sOCIETY

pOSVEĆENO gRAVITACIJI - sLAVIŠA kRSTIĆ

iLLUSION

jAVNO dOBRO

nEŠTO kAO vODA zA čOKOLADU

bACK uP tILT

mILICA

mOGU jA...

iZBOR

pUSTI sE

bITNO jE

kARIKA

Ko je kriv?

Mojim Plazma ženama

Svadba

Californication

Svako ima svoje ćebe

Bilans stanja, uspeha, brazilijana i karma

Hladna glava, toplo srce, čiste ruke :))))))))))))

Kućne minijature

Džentlvumn

Bez amputacije, molim!

Pomozi Bože

Noša

KKN